Delo

72 Д Е Л 0 не гријеши душе !... Моја је тетка оштра жена, али је побожна. Она сваког свечаника иде на јутрење, на литурђије и на вечерње. У нашој кући увијек гори кандило. Она никад није легла ни устала, што се није Богу помолила. Она... Не могох даље, јер ме загуши плач. Он пође преда мном најбржим корацима. Курсуп бјеше већ осамарио мазгу и магарца. — Ти ћеш остати овдје с Табуром. Наложи ватру. Немој да заспиш одмах ! рече му. — Нећу, вели Курсуп чешкајући се, али, овај, што ћу за сутра ? Има њешто круха и сира, али... — Биће ти доста, магарчино прождрљива , а ја ћу доћи зором !... А је ли ? Јеси ли ти познао коју од вјештица ! Ја сав преблиједих: Курсуп блену у нас. — Јеси ли познао коју, бештијо ? понови Ђукан. — Ја, Бога ми, нијесам... А, ја, ја, јесам , једну !... Бјеше стара, хрома... чини ми се. .. — Добро, добро, ако је кад видиш у заграђу показаћеш ми је, заврши Ђукан, и он усједе на Лулину а ја на Капурала, и ћутке вратисмо се кући. Нијесам могао одељети да не кажем тетки, а и он жени, те се заврже крајина између обје кумовске куће. Да се буњевци не сјете, крајина је била из потаје, сасвијем кглухнав, али су у невидјелици стријеле летјеле из оба табора. Ја сам се здравио с њима, поњекад и увраћао, али тетка никада. Тако је трајало пуну годину, а нри њеном крају, ја отидох у свијет... Ђукан је још жив. Пошљедњи пут сам га видио прије трп годнне, кад је навршио седамдесету. Ни једне бијеле не имађаше у глави, зубн му бјеху сви здрави, очи оне исте разјбојничке, само што се мало погурио и што му се кожа смежурала. Марту је сахранио нрије иетнаест година , и узео помлађу најамницу, која се боји и његове сијенке, а у исто вријеме и претвара се, јер се нада