Delo

78 Д Е ЈГ 0 род. Власт је одмах задовољио, јер се одмах ставио њој у службу. Он није чувао своје простране привплегије, него је једну по једну напуштао; њега се ни за што друго није тицало, него да обезбеди богате ириходе; на томе је била концентрисана цела његова пажња !... Мптио је ц последњега чиновника: „Пода1 му која ока каФа да му буде драго и да ни да заптија.“ С већим чпновницпма и виђенијим Турцима је најрадије друговао п уживао. Према томе је код Турака био потпуно обезбеђен ц с тимеје зајамчио своје богате приходе. — Према народу је био до крајности неискрен. Свакп онај, који би се заузимао за какву народну ствар, био би проглашен за бунтовнпка и издајника а сам се никад нпје заузео ни за једну народпу ствар. Свештенство се није смело пстицати: за све његово време оно је било најбеднија класа људп: оно није било учигељ и вођа народни, него роб без пкаквих права!... Сви су црквени н народни послови билн у рукама народних општина. Запста је у ТурскоЈ потпуна општинска самоуирава, алп која је корнст, кад до ње ниЈе допирала никаква цивилизаиија. Црквени поглавар био им је непријатељ; свешгенство је на врло нпском сгуињу,* школе нпје било да народу очи огвори, — народ је остављен самом себн!.. Мигрополит Мелетије више је био норезник, него нравославни митрополит. За 42 године своје настирске службе нитп је имао конзисториЈе, нити архиве, ннти писара, нити своје сталне резиденције. Цела његова архива састоји се из једне вреће писама, која имају впше трговачки, него митрополитскп карактер. У тој врећи су писма од седамдесетих годпна на овамо. Пре седамдесете године већином су писма уништена; то је но свој ирилицп учинпо, шго се била обратила велнка нажња на Фанариотске владике !... Од пређашњих владика осталојесамо неколико писама у његовој „архиви“ ; једно митроиолита Захарнја (Србина 1818.-1830.), а остала су грчких владика. „Архнва“ митрополита Мелетија врло је важна за културу овдашњега православља. Ко буде ирегледао ова иисма, видеће, каква су зла чпннле грчке владике православноме народу. Народ се за најмању ситницу обраћао владици; владика није хтео да чује за народне жеље. На молбама н жалбама обично Јб Ј)ешавао : „На нравославна оншчина да извидн;“ или „тако останет1.и. на народ нека чини како зна. Брижљиво је нпсао разводна иисма, а то значи, да је за добре наре врло радо разводно!.. У народне се нослове није мешао, да се не би замерио!.;. Свештенство је нонижавао п убијао му сваки углед у народу, за го у његовој „архиви* има врло много жалби прогиву свешгенства. Проте су му биле обично најгори п најнесиособнији свештоници, што је, разуме се, рађало међу свештенством завист н раздор. Свешгенство је до крајносгн било угњетено ; у свима ћеш редовима наћи отреситијих људн, него у свештенсгву !.. Свепггеничкн чпн куповао се као н свака друга роба: „по што се ногодимо! ..“ Нико није питао онога, који купује свештенички чин: је ли снреман за тај нозив, него колико ће илатити!.. Ваља наноменути и то, да митро-