Delo

ПОГЛЕД НА РАШКО-ПРПЗРЕНСКУ И СКЕНДЕРИЈСКУ ЕНАРХИЈУ 79 полит Мелетије није трпео добре и способне свештенике, за њега су били најбољи они, који нису ништа вредели!... Онај, који прими свештенички чин, или је морао понизиги своје достојанство, или је морао огласити рат грчким владикама. А ево за што : све грчке владике врло су ниско нродавале св. Духа, а могли су га кад су год хтели узетиНије било потребно, да свештеник учини какву замашну кривицу, довољно је било да се само владици замери, па је одмах без икаква иута и суда бивао недостојан. На пр.: да му се нешто пожали за што владика не би био расположен: да владичину нурију не скупи на време; да му не ношље „јајца“, „ћуран“ пли друго што, што би владика тражио све би то повлачило губитак свештеничкога чина!... Свештеник или ]е морао бити верни слуга неваљала госиодара, или је одмах морао с тим позивом раскрстити. А што је још жалосније: свештеник је могао биги највећи неваљалац, па да опет носи свештенички чпн, само, ако с владиком „рабогу“ удеси!... Свешгеник је могао учинити ма какву кривицу, па да му ништа не буде, само да добро плати или клекне пред владичину љубазницу н замоли, да га удостоји владичине милости! .. Довољно је навести само један пример, па да се впдн како је владика поступао нрема свештенству. 1894. године набеди Мелетије попа Ристу Шиљака са Илинога Брда. Поп Риста се нравдао и тражпо доказе за то тврђење али владика нпЈе хтео ни да чује. Кад се пои Ристи досади, баци камилавку и омота чалму, учини владици темена и седне код њега. Кад владика то виде повиче по своме обмчају на иопу Ристу, али поп Риста одговори: „Не! Видпш ти, калуђеру, ову чалму ? — Ја нпсам више иоп Рпсто.“ Иоред свих иокушаја поп Риста је остао прп своме. Владика се уплаши, падне са столице.... п једва су га стрнали у кола од смрада. Овде би се могао неко насмејати, али кад се малко дубље размислп, сваки Србин мора дубоко сажаљеватп, што је дотле српска црква била доведена!... IV Рашко-аризренска и скендеријска епархија била је центар духовнога живота српскога народа у најглавнијим временпма српске нрошлости. Чим човек ступи ногом на њену терпторију, обузме га страшно осећање, јер где год макнеш чинн ти се згазићеш стару светињу. Читавих се нет векова рушило, али је ипак доста остало. Две су силе рушиле српску прошлоет. Једна је била сувише плаха и груба, пашгоје захватила, то је и однела — освајачи; — друга је злобна и покварена —• православне грчке владике. — Ова друга сила била је много несноснија за православље и срнску прошлост!... Мигрополит Мелетије да ]е само онолико зашгићавао српске задужбине колико је имао право но турским законима њега би историја српске цркве забележила на угледноме месту. Он не само да их није штитио. него је шта више ишао на руку њиховој проиасти!... Поменућу