Delo

138 Д Е Л 0 иосленост за јаде крива; с тога ш го сп докон, распустан си п сувише желиш. Беспосленост је и краљеве п срећне градове упропастила." Катул да ради ? II зар срцу да се саветп дају? Гле, оно се прелева у најлепше песме нашега песника. Каква нежност, чистота, топлпна \ бесмргнпм песмицама о врчицу. Клодпја пма врапчпћа, кога тако волп и с ким се тако лепо игра ; ах да је Катулу да је на његову месту ’. „Врапче, љубимче моје драгане, која волп с тобом нгратп, у недрпма тс држатп, држати те па ти онда нрст даватп да л једаш, кад јој се, мојој слаткој жељи, лрихте шалпгп се п утеху болу тражптп, да се силна љубавна жар стиша, — ах да се могу с тобом поигратп као она, те ублажптн боле у тужном срцу !“ А кад врабац умре, несник овако тугује за њим : „Тугујте, о Венере п Кунидонп, п колико вас је год нежних људп : умро је врабац моје драгане, врабац, љубпмче моје драгане, што га је она волела но очп своје, јер је био меден, нознавао је као она мајку своју н није се мпцао с крила. већ је увек само њој ппјукао, скакућућп око ње час тамо час амо. Он сад пде мрачнпм путем тамо, откуда се нико, веле, не враћа. Проклет био, злп боже подземнога светаг који ждереш све шго је лепо , однео си ми тако лепог врапца. 0 несреће! о беднп врапче! с тебе су у моје драгане очпце од плача надувене и црвене.“ Ади Кагул нема храбрости тајну своју љубљеној жени да признаг те га она још више тишти; срце се толнко нута стегне, хоће да умре, док не иотеку потоци суза, мелем души. „Кад смо од љубави44 прича сам „горео као Егна и топал малијски извор код Термопила ; кад се тужне очи никако нису сушиле од плача н образи од жалосне кпше; кад су сузе текле као поток што са врха брежног из маховином иокривене стене сребрнаст извире на, сиустивши се низ стрму страну, иролази кроз средину густог народа, те од умора ознојена путннка слагко блажи, кад од тешкс жсге онустела поља испуцају." .Бубав се, веле, не да сакрити. Тако је и овде бнло или су можда Клодији биле дошле несникове несме о страсти према њој до руку ; тек она дозна за љубав, у којој је Катул сагоревао, н — одговори на њу. Иаће се и пријатељ, који нм стави своју кућу на расиоложење, те су ту пуштали пламену на вољу. Сад је песник у рају ; страст хоће да га угуши : у силном усхнћењу кличе он: „Живимо у љубави, ЛезбиЈа моја,. и све брбљање прссгрогих стараца не ценимо ни колико кршену нару. Нска сунца нек залази н излазн : ми ћемо, кад кратке свеглости једном нестане, целу ноћ заједно преснавати. Дај ми хиљаду пољубаца, за тим сто на другу хиљаду и другу сготину, за тим још једну хиљаду и опет стотину. А кад много хпљада саставимо, збјжајмо их, да не знамо, колико ихје') п да нам не Оп којн рџаковић могао завидетп кад чује за голико пољупце.ц На скоро умре и Мегол и љубавницн су моглн слободно ужнвати. 1) .Ј<‘Р је опасно зндти колнчину оног што се има.