Delo

КАЈ ВАЛЕРПЛЕ КАГУЛ Ш Јамачно су н Катулу до ушију долазнлп глаеови да је можда Клодија ускорила мужевљу смрг; алп је страст била задовохна, а п 1'ласови су могли биги без основа. Но Лезбија не беше шеснаестогодншње девојче, накојесе крилаги аморчић нрви нут насмешио. Она јс била друга Семпронија. Песник опажа на скоро на небу своје л.убавн неке облаке али још не зна да они град носе. „Тп ми обсћавашц, каже он „жпвоте мој да ће наша љубав срећна н вечна бигн. Белики бози, нека би то обећавала нстински, искрено и од срца те да бисмо могли целог живота уживати вечну везу светог пријатељства.“ Несрећа вуче другу. Баш тада умре Катулу код Троје браг, кога је волео као очп у глави. Да се нађе ваљада у вељој несрећи својима, остави он на неко време Гим и отиде у Верону. Неизмерна је туга целу кућу бнла обузела; Катул нн у чему не налажаше утехе, ни у лектири старих слатких песника ни у сну, којн не наилази на њ ни ноћу, ни у стиховима. Хортензију Орталу, јамачно сину чувеног беседника Хортензија, чак ни обећану оригиналну песму не може да нанпше већ му на место ње птаље превод Калимахов Береничина Вчтица. Братова 1е смрт свако задовољство однела ; остало му само да цвили, нариче, проклиње: „0 брате, мени несретњику уграбљени, ти си ми својом смрћу сва добра смрвио; с тобом је сахрањена цела наша кућа, с тобом нестадоше све радости наше“ или: Троја, к.б, заједнпчко гробље Азији и Европи, Троја, горак иепео свих јунака, која мом бедном бр-ту смрт донесе. Хај брате, мени несретњику уграбљени, хај светлило драго, уграбљено тужном брату, с тобом је сахрањена цела наша кућа, с тобом не стадоше све радости наше, које је хранила док беше у живогу, слатка твоја љубав. Тебе сад гако далеко а не међу нознатим гробовима нити попед сродничких пепела крије гадна Троја, Троја, тужан гроб. па крају света у туђој земљи.“ Ову прилику уграбише два пријатеља његова, два добра љегова прнјатеља и догакбше се идеала му и среће. „Квинтпјс, ако хоћеш да ти Катул дугује очи или шго је од очију драже, пемој му огимати оно што му је много драже од очију или још драже“, моли он једног, дознавшп о том; чувеног беседника Целија РуФа: о чијој се ннФамијп уверио, нроклиње: „РуФе, невернн пријатељу.., зарметако иревари н свако мп добро однесе, срце ми спаливши ? Однесе, хај, хај, свирепи отрове мог жнвота, хај, хај, куго нашег пријатељства... Алн не ћеш некажњен проћи : сва ће те времена што долазе знати. сва ће прнчати, ко си био“. ч • Него ту јадиковање и иретње не помажу нишга; треба срце сгегну ги п храбро зао удес сносити. Ах да се хоће ЛезбиЈа да врати у наручја љубазникова; он бн јој све опростио. Та и силна Јунона мора толнко пута кроз ирсте прогледагн Јунитеру, за ког се често баш не може рећи, да је лрнмеран супруг: „Кзтуле, сиромаше, престани бпги луд, н што впдиш да је проиало држи за нронало. Блисгала су некада