Delo

140 Д Е Л 0 сјајна сунца теби, кад сп ишао, куда те драга водпла, драга коју си волео као нпко своју. Ту су се тада збивале многе враголије, које си ти хтео а протпв којих ни драга није ништа имала. Да, блпстала су тсбн некад сјајна сунца. Садона н,.‘ће ; немоЈ ни ти, слаботињо, трчатп за њом кад бежи нити бедан живи, него јунак буди. Збогом, драга. Катул ће већ бити јунак, нити ће те оп тражити нити молити, кад га не ћеш ; али ће ти тешко пасти, кадтенико не буде хтео. Несрећницо, тешко теби !ц Обраћа јој се на крају, не би ли застрашивањем могао што учинити; „Коме ћеш бити лепа? Коће ти сад долазити ? Какав ти нредсгоји живот? Јер кога ћеш сад волети ? Чијом се називатп ? Кога љубити ? Коме усну уједатн ? А ти, Катуле, будп јунак.“ II — Лезбија се враћа, а иесннк, заборавивши доиста све, кличе из нрепуних оиет груди: „Ако се кад коме жеља испуни изненада, то падне врло пријатно души. С тога је и мени драго, драже од злата, што мн се сама жељном враћаш изненада. 0 дане достојни најбељег камена'). Лма ли срећннјег човека од мепе, може ли се на свету пожелети што више ?“ А да се обновљена љубав запечати, досетљива Лезбија снаљује богињи Венери Анале надри-песника Волузија, јер се била заветовала, да ће на жртву принети шго Катул највише воли, ако јој се он врати. II Кагул уништава своје јамбе, које је против ње био наперио. Међутим није било тешко погодити, да је обновљеној љубави био још краћи век но нрвој. Газуме се, опет с Клоднјине кривице; та Катул је непрестано тако верно и нежно волео. „Доиста-, вели он, .ниједна жена не може рећи, да је тако драган волео, као што сам ја своју Лезбију. Иикад нпје било такве верносги као што је била моја нрема теби у љубави ..* и „...Јер шго год човек ком рећи или учиниги може, то си тн (тј. Катуле) рекао и учинио* (тј. Лезбији). Он је и сад до лудила љуби, али је не може више миловати и нежно волеги као пре, кад му конрена спаде с очију, те виде, ко је његова драгана. „Некада си говорила, Лезбија“, уздише он ^да нн за ког не знадеш сем за Катула и да мени нн Јуннтера не би претноставила. Тада сам те ја волео не како обичан свет воли драгану него као што отац рођену децу. Сад ге упозпах, ге, и ако горим од л.убавн као никад и мање те ценим и мање иоштујем. Како го може бити, ннтаћеш. Тако ; драган с неверностн сил нијо љубп, алп мање воли“. А на другом месту каже: „...нптп те могу више волетн. да најбољом постанеш, нп престати л.убиги те ма шга ]»1,апо урадила." . 1»убав ирелази и у мржњу, али срце још не оставља иламена страст. Кесмртна су она два стпха : „Мрзим и љубим. Што то, иитаћеш можда. Не знам, али осећам да је тако, п муке ме распињу* 1у могу само боговн помоћи „...А што мучиш себе још?“ говори ћагул у моиологу. „Шго не будсш једном јунак, што се не повратиш ) По П.тнију, I рачлни су ЛеЈсжилн у годинн дане, сре1>не и несре1|»е, бацају!*и У ирну ал нрве Сео а з.ч друге црн к.чмичак. Овде но том обичају.