Delo

КЛЈ ВАЛЕРНЈЕ КАТУЛ 141 н не престанеш силом бнтн несрећан ? — Тешко је дугу љубав на мах оставити. — Тешко је, али учини, стало шта стало: то тн је једпни спас, то мораш учинити. Учннп, могло се или не. — 0 богови, ако је ваше да имате мидосрђа нли, ако сте нкад коме на самртном часу последњу номоћ указали, погледајте на ме сиромаха, и ако сам неиокварено жнвео, ишчупајте из мене ту кугу и напаст. Ох мени, како је утрнулост, умнлнвши и у најдаље куте у телу, изагнала из груди сваку радост. Не тражим ја више, да ми она љубав враћа или, што је пемогуће. да буде часна; сам бих хтео бити памегним на се те црне бољке отрести. 0 богови, дајте мн за то снаге, тако вам љубави моје према вама ?и Бреме је најбољп лекар; алн н нромена места често помаже. Нознв Каја Мемпја, којп беше добио Бнтнннју на управљање 57. год., да га пратп у ировпнцију, дође Катулу као наручен- И још из неколико разлога. имовно се стање његово било нрилпчно истанчало, а оно се у провннцијама често поправљало; на обали Мале Азије бно је непрежаљена брата гроб, ненобусан и непреливен: ово је била прилика и да се чувени старп градови на истоку посете. У друштву је имао да буде и пријатељ Дина, а Мемије је бпо познат као пријатељ поезије — Лукреције је био њему посветио свој спев 0 ирироди ствари ! — ц као амбициозан дилетант. На жалост, иретор је бпо велнка тврдица а и иначе досадан. ненријатан човек. Катул не могаде сачекатп иовратак целог друштва, већ сагради себп лађицу п на њој иође у пролеће 56. год. награг. Две од најлепшпх његових песама јесу Збого.ч Битинији п друговима и Лађица. „Већ доносиц гласи ирва „пролеће опег благи ваздух, већућуткује бес зпмскп на небу нред нријатнпм дахом зеФировим. Остави, Катуле, фригијска поља, оставп илодне њиве жарке Никеје: хајде ка славнпм градовима азијским. Дух је жељан лутања, ноге су снажне од радостн. 0 мили круговн ирпјатеља, здраво да сте; заједно отидосмо далеко од куће, а враћамо се разним путовима.“ А Лађица: „Она лађица, што је видите, гости моји, бпла је, каже, најбржа међу дађама нити је имало брода, који нпје могла претећи. било да је веслима, било да Је једрилом требало летети- 11 она се не боји, вели, обале оиасног Ладранског Мора нитп Кикладског острвља ни чувеног Года, као ни страшне Тракије, Нроионтиде и ужасног понтског залива. где је, сад лађица, пређе космато дрво било; грање јој је на брегу Китору често говорнло — шушгало. Анасгридо нонтска и Киторе, богати шпмширом, лађица каже, да вам од тога није бпло и није ништа нознатије. Она вели, даље, да је од најстаријих времена стојала на вашем врху, да је иосле у ваше море умочила весла па одатле носила господара свог иреко толико бесних вода, било да је ветар дувао с лева, било с десна, било иовољно од остраг. Никад није, тврди, била принуђена завете чннпти боговима обала откад је ношла море.м па док није дошла .ту скоро до овог бпстрог језера. Али то је све било. Сад она стари остављена на миру п иосвећује се вама, блнзнаци Касторе и Полуксе.