Delo

Д Е Л 0 340 у Милици Томатевићевој приказана је добро, озбиљна и честита Српкиња, која за љубав мира у породици свога заручника чини највећу жртву која се може захтевати од једне жене. Сузна ока и тужна срца опрашта се она од свога вереника, оставља своју помајку и добре пријатеље своје, и с јадом у души иолази V свет. Она је то обећала Ивову ујаку својевољно, и као часна девојка одржава реч. Ирилнке се срећом изменише : она оста у Ивову двору да му буде верна љуба н честнта сапутница V животу. У тим сценама има много лепога и чисгога лиризма, који показује да је Матавуљ и добар посматрач и човек од срца. Да је Завет први драмски рад једнога нриповедача, опажа се само на склопу драме, и то не толико у експозицији, која и ако је пространа ипак је занимљиво изведена, колнко у почетку трећега чина. Радња, која дотле тече доста брзо, задржава се на томе месту дугим нричањем, да после тога малога застоја иредузме стари брзи токгјош се чини да крађа Ивова рукописа пије тако иотребна за развитак односа у драми, пошто од ње пема никаквих значајних носледица. Иначе, стил пишчев вешто се повија ирсма различним особама у драми и ирема предметима о којима се води реч. У говору кнеза Ђорђа свуда избија његова жустра нрирода; Иво је одмерен, и Влахо досетљив; пренреденост Фра - Винченца провирује из сваке речице његове, док је нон Јаков слободан на речп као и на делу. Овим лаким прегледом Матавуљеве драме Завет само су наглашене њене добре стране. Нространији говор одвео би далеко. Силу мисли изазиви ова језгровита драма у сваком мисленом човеку, алн нити су свете мнслн одређсне, нити се баш све нредају хартији. Завет има толико врлнна да се без премишљања може огласити као велики добитак за нашу драмску књнжевпост. Натриоска тенденција Завета. добра обрада и красан језик у њему учиниле су леп утисак на свакога озбиљнога гледаоца. Још је у Завету све друкчије него V досадашњим друштвеним драмама нашим. Завет но дубокој садржини и духовитој обради лнчп на ваљане радове из модернога репертоара Француског. Таква треба да је сувремена сриска драма из живота српскога друштва, ако се жели (као што се мора желеги) да драма иотиче из друштва и да њен утицај буде знатан и јак. Али се н српска публика мора нриближнти оваквим озбиљни сгудијама из наше садашњости. У њима нема ни шаренила, ни забаве, нитп лакога весеља (та н срнски живот у ствари тако је мало весео!), али нмамисли, оиажаја и поуке, изведеие из стварнога живота. Завет морамо иоздравити као претечу и нутовођу модерннм срнским комадима. Утисци од њега јаки су и леии, и комад ће се с уживањем н читати. !Зато је управа Срнске Књнжевне Задруге врло добро урадила што је ово врспо дело унела у шесто коло својих нздања. Широм целога Српства читаће се ова ваљана драма, н Завет ће својом уметничком обрадом наслађивати, а својом родољубивом намером ширнтн срца н младих п старих Срба.