Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 341 Лепом утиеку ове драме јако су припомогли и представљачи, јер су сви редом играли своје улоге врло добро. смишл.еио и топло. Довољно је рећи да су г-ђа Гргурова (Блашићка), г. Миљковић (кнез Ђорђе), г. Гавриловић (Иво), г-ђица Нигринова (Милица), г. Стојковић (поп Јаков) и г. Тодоровић (језуита Винчепцо) — управо створили своје улоге. Не знам зашто је управа допустила да се комад игра источнпм говором. а не јужним. — али сам уверен да то ннје добро. м. К. Драгутинови!.. НАРОДНИ ИОСЛАНИК ША.ЂИВА ИГГА У ТГИ ЧИНА, НАПИСАО БГАНИСЛАВ Ђ. НУШПЋ (Први аут ириксиана 10. октобра 1806. \.) Чнм је г. И. СтанојевиК (Народни аосланик) ступио на позорннцу н огворио уста и начипно гримасу, осуо се напрасан и задовољаи смех но публпцп. То није каква виша духовита шала н.ш каква смешна сцепа што омиљава улогу Народног аосланика, већ једино вешта игра г. Станојевића у подражавању наших паланачких трговаца, у коиирању њнхове образованости и доброг тона у опхођењу. Тај паланачки трговац јесте главна личност ове шаљиве игре. Но он се као такав не може узети н као тиннчан појав, што је свакојако требало битн, него као нека ређа врста чаршијског заврзана, нолу-поштењаковнћа, полу-сметењака. Њега наводп на неразумне кораке њсгова жена, експлоатише полпцијскн писарица, уннштава политпчкн противник и потоњи зет. с њнм се готово шегачи кретепасти слуга и дави га ауторнтетом господин начелник. Њега пе уноси у кандидациону посланичку листу ни његова умсшност у друштву, пи лармаџијски дар, ни природна трезвеност. ни виднпји владин рачун, на чак ни широка рука за кншнање политнчке свести. Овде се нпје нзнео такав један тин. који је чест и који у нриликама нудн богаго градиво за шаљиву игру. у свима оним многобројннм и разноврсним ујдурмама н акцијама, са чигавим низом занимљивих нерипетија, са стицајем судара у погреншом рачунању. Место њега видите у Народном Посланику једну скроз неактивну лнчност у улозн протагонисте. личност. коју заошијава простачка ујдурма сигне чнновничке душе, која се користи именом начелниковим; впдите, даље, личногг слабу и сујетну. којој је г. писац утранпо звоно у руке н којој .је још н онако сиромашан говор нреноловно увек иетнм и сувише честим (боље рећи иепрестаним) узречицама а допунио досадпим руковањем. Али, ако је моја иоставка погрешна, ако се није баш тин морао узимати за главну лпчност, за обележје замисли, него се место њега могао узети н овакав раритег власничке креатуре, да би само на сваком кораку нзазпвао смех, — онда ја иристајем да огпадне ова моја замерка н онда донустпте, да впдимо обраду овог драмског градива. У драмн се хоће да изигра жеља за иосланнштвом, која је запела иаланачког трговца, газда Јеврема Прокића. Ма да је он већ поверљиво