Delo

344 Д Е Л 0 сиих вести оиет избија смешан, тупав поглед слуге Младена, који се, у качкетп п опандима, угодно извалио на днвану у гостинској соби. Ни код Ивковића такође се ништа не ради, сем што су онај поп н н некп народни човек са великим шеширем (мени се учини Бапаћанин) ушли у собу Ивковићеву, и одмах за тим изишли из ње. Према томе излазн, да радња нема једног стожера, око ког би се груписала, него да се разишла у ноједнначна ћаскања. Бар је на самом крају, у оној сцени, кад народ долазп да поздрави посланике, радња могла добитп впше природности поред лепе еФективпе живости. што је туна довољно има. Требало ја н. нр. место једног ирозора намесгити два, и па један поставити Ивковнћа а на други Прокића. И народ и онај. којн држи ноздравну реч, могли су се обратити Пвковићу и њега поздрављати, остављајући у заблуди газда Јеврсма све донде док он не отпочне отпоздрављатн. Овако мн видимо да је на нрозор стао само Прокић и да се онај нз народа њему обраћа. Иначе какве ли су то палате по палапкама, па да се пе може распознати ко се налази на отвореном прозору ! II шга значи то, што се Ивковић, који поуздано зна да је нзабран, иовлачи у собу н чека крај, да му противник буде нзигран. То може бити нартијска освета, алн да лн она личи овом строгом и поштеном моралисти ?! Новинари и Народни Посланик имају н других доднрних тачака, које се слажу по замисли али разплазе но доброти п.зраде. Олдендорф љуби Пду, и ако је љуби философски, јер је горд у својој полптичкој улози и начело своје смагра за идсал, који се не даје нн за црпе очп пп за хил.аду сребрњака. Ивковић по замисли нишчевој, требало би да љуби Даницу, алп се та љубав не даничим известн из резонскпх декламацнја његових ту љубав није привремепо потисда света начелна борба, као код ОлдендорФа : њу јс иросто, изгубљену у мутној стетлости неког чудноватог морала, изпудила мржња прогив Секулића. Ивковићу, кад је чуо при сељењу да је Данида пспрошена за Секулића, њему, који је дотле само умовао о рђавом васпитању наших девојака, наједаред сине у иамет, да оп збиља гу девојку воли. Јер, молим вас, вн се сећате како је он узбуђену девојку сасвим хладно одагнао да пристане на прошевину Секулнћеву. Није то оно осећање, кад Хамлет шиље Офелију у манастир, не, гу се види хладан, безосећајан резоп, оиет нешто налик на оно његово тражење успеха у поправљању васпитања. Овакво је његово понашање може бити н часност, ако хоћете, бар у једном тумачењу; али све ни мало не показује внднлјс оне љубави, која .је тако нанрасно избила пос.1С свршепога чнна прошевине. Дал.и заједннчкн елеменат ових комада јссте триумФ пзвесности у успех и код Берга н код Нрокића. Ви сте се тамо смсјали радостн пуковниковој при извештају да пзборпа борба повољно тече, кад наређује да му је готова униФорма и кад спрема поздравне овандје својим бирачима. Мнло мп је да кажем. да је то место врло лсно обрађено и у Народном Посланику. Опа шепртљанија са звонцем, оно удешавање гласа и