Delo

Д Е Л 0 Кад се спусти вео поноћњега мира И исчезну гласи живота и јаве, С воштаницом ступам у храм манастира И пред слику станем светитежа Саве. Но са уста својих не оживим гласе. Скрушен мирно гледам лик иконе сјајне, Сузе, вреле сузе, моје очи квасе, Оне тихо шапћу глас молитве тајне. А у томе часу иред иконом светом Затрепти пламичак пун небеског мира Но то није анђо': са злаћаним летом То је чиста душа сраскога иастира. И док моје очи квасе сузе саме Њено благо лице рајски осмех краси, Па ми ступи ближе и погледа на ме А под мирним сводом захоре се гласи: Ти, што часном крсту свети тамјан палиш И у српском храму ирииовједаш слово: Ти, што вјерне душе благог бога хвалиш, Не клони иод ланцем ког је демон сков’о! Не клони иод јадом, ког ти народ трпи, Нек ти стару душу св јетла вјера блажи, Из мука и јада нову снагу црпи И слободним словом духове оснажи Минуће олуја што ти народ прати, Домовина твоја пеће сузе лити, Ја се за њу молим и бог ^е јој даги Слободу и снагу што ће вјечна бити. ВЈеРУЈ у те гласе и да.ве прошжеди Трновиту спагу мученпчке јаве, Са престола сјајног благи господ гледи Војводину драгу Светите.ва Саве ! ... 1895 ДЛЕКСА ЈПантигб.