Delo

368 Д Е .1 0

аРужно је госиодару ! — Киша се и опет спрема?" Погледа ме неким чудним погледом. Насмехну се мало, па онда рече: — „Учини што ти рекох, меко латинче ! — а како би улетио у Московску ордију, кад се росице бојиш ?... Ех, — липо од липе ! — настави да.ве — «ђе су они стари полетари и Змајеви Османлијски, што су своје хатове у џилитању испод Беча разигравали, и који су цијелој Јевропи страх у кости задавали ? — Ти се нијесу плашили да у тмушу уњете, и да живот изгубе за свој дин; „Ти се нијесу.. застаде па не доврши, него ми благо рече : — „Хајде нареди кола ђетићу.“ — Ја изврших наредбу. Кола брзо стигоше пред дворску капију. Дадох му цераду. Он се у њу замота. Ја бацих струку преко рамена. Оба изађосмо до кола. Киша је наново почела падати, али тихо. Кола бијаху мала: за два сједишта спред, и један позади. Он је радо сам ћерао. — Скочи у кола и узе дизгине, а мени нареди да сједнем иза њега. Попех се и ја на своје мјесто, и за тили час коњи као муње полећеше цетињскијем иоњем. За четврт сахата пређосмо равницу. Чим остависмо Баице*) те пођосмо узбрдице иланинскијем иутем коњи скратише кас. Ни један од нас двојице ни ријечи; само се чујаше бахат копита, монотона зврка кола и ситни шуњ кише. Он сеђаше мало погнуто на свомо сједишту, и само по каткад пуцкараше бичем. Ја за његових леђи изгледах као прикован кип , обмотан суром и прокислом струком, и нијемо посматрах како се иостеиено дан губи. Киша не иатисаше. Њене капње разбијаху се о његову цераду, и ја им слушах монотони прасак. Мене је почела ладна трешња да хвата, јер ме моја струка није могла да сачува од ладпе кпше. Ја бијах у голу воду. Иђасмо све дање и дање. Буковица нам се иримицаше све ближе и ближе. Знао сам да ће мо само до ње, а никуд дање... Њему та шетња бјеше по најмилија. Сврх буковице је диван *) Прво село близу Цетиња.