Delo

изглед. Ту би обично сваки пут слазио или одјахао. Потражио какво узвишено мјесто, и читав сахат немо се удубио у тај величанствени призор; — у то скамењено море. Да! то је она стара Црна Гора; то је она чувена Катунска нахија; то је она јуначка одбрана српске слободе , коју никада непријатењска нога није могла савладати. То је та иста земња, то је онај студени камен, преко којега су се спотицале и ломиле толике силне и страшне војске мојих прађедова... Да. чудне ироније ! Ја, вјерни слуга пророков ; ја, син онијех који су ту своје кости оставњали ; ја се занесем сваки пут, кад изађем на овај вис, и погледам оно суро нашом крвљу натоиљено стењо. Ја се занесем и дивим јунаштву његових синова. Прекорим сам себе са тога осјећаја.. Претрнем кад помислим кога служим. Ја измећар онога који ми је све .. све .. Коњи су непрестано ишли, али у корак. Бјеше јака узбрдица. Киша је ситно ромињала. Ловћен је непрестано јечао. Ми смо се пењали све даље и даље. Коњи су од напора сте* њали и боковима били. — Бацив бич у крај себе, он је мирно и погнуто седио, задубљен у мисли Поче и први сутон падати. На цијелом путу нигђе живе душе. Нехотице бацих поглед на његова широка снажна плећа која у мокрој церади одсјајиваху. У том истом трену сину ми у глави страховита мисао... Обузе ме нека чудна ватра. Ја се чисто од себе препанух. Срце ми поче све јаче и јаче да бије. За тили час нестаде оне језе коју пре осјећах. Ја горах , ја се занесох. — «А што не !... помислих у себи... — „Сами смо ; нигђе никога ; планина иуста и нијема;,.. сад или икад. Сјетих се свога завичаја; сјетих се нашијех разорених и ископаних домова; сјетих се својих старих, којима су се главе сушиле на црногорским кочевима; учини ми се да су сви живи створили се преда мном, да су сви прли укочене очи у мене као да би хтјели рећи — «Ти си наша крв, освети нас.и Ватра страховита ме јаче обузимаше. Разне слике излећале су ми нред очима. Виђех Султана... Цариград .. Славу... Хареме. Бпјах као у неком бунилу. Укочено не скидах очију