Delo

370 Д Е А 0

< с његових широких плећа. Десна ми се рука лагано спушташе испод мокре струке на револвер, који је с капком од силава покривен био да не покисне. Бирао сам укоченим погледом смртно мјесто на његовим плећима. — Та и он је човек као и други. Један највише два метка, — па је све свршено. Планина је пуста... амбиси су мрачни и неми... Граница Ћесарова је близу... Мрак се почео све више и више спуштати. Рука мн се грчевито тресла на орозу од револвера. Цијело тијело ухвати ми трешња, а зуби почеше цвокотати.. Ох Боже мој ! — Да се хоће само да окрене да му видим очи дако биху ме оне пробудиле из мога бонога заноса... Сјетих се свога сиротовања. Јео сам његов хлеб. И ако бјеше горак и крвав али ми га је давао од срца. Старе је моје увјек разносио и поштовао, и ако су му дин душмани били и уста ми сама почеше да шапућу ону пјесму ђе он вели : — „Љубовић си знаш ли сине? Ди си Босни перјаница.“ Не, не, немогу .. немогу... ох немогу. Опростите ми миле сјени... немогу... Очи ми се замаглише, и приђе но што ми се прва суза скотрља низ блиједе образе, зачу се страховити прасак од грома. који ме са свијем растријезни, — и звучни глас из кола викну: аСтој.” Као помаман скочих с кола бацивши струку и стадох пред коње, који још једнако дрхтијаху од страшне и силне тутњаве. — Бијасмо на врх Буковнце.— Он скочи из кола, баци ми дизгине и запали цигарету. Наста за неко вријеме нијема тишина. Ја почех јопет да дрхтим, али сада од зиме. Гладио сам коње по сапима , тепајући им : Чардаш... Фата, мирно не бојте се... Окренух пут њега главу. Очи нам се сусретоше. Ја вас претрнух. Он ме за дуго посматраше као да би ме хтио очима прозрети. Ја не могах више тај поглед издржати, и спуштих очи. Он приђе к мени стави ми десну руку иа раме и рече: — «Беже.” — «Заповиједајте Господару® — а сав се стресох. — „Ти дрхтиш. Да нијеси што слаб ?* — „Нијесам Господару. Није ми ништа — одговорих про-