Delo

ОН II ЈА 371 мукло." — И опет уприје у мене оне његове очи. Ја своје јопет спуштнх земљи. — а3наш ли Беже ко сам ја ?» — „Знам Господару. Како не бих знао.” — „Знаш ли Беже да је мене грехота варати?” — „Знам Господару. Који би те варао не имао среће ни овога ни онога свијета.и Наста кратка тишина. Ја сам гладио коње сад по врату, — „Погледај ме Беже" — викну мало оштрије. Ја дигох очи, упријех их у њега и више их не спуштах. Рука му је још једнако на мом рамену почивала. Гледао ме с осмејком, али, с таквијем да га не умијем протумачити. Зазебем до дна душе. Диже руку с мога рамена, иа је и опет с јачом снагом спушти као да ме хтједне за земљу приковати. — «Беже ја ти читам у дубини душе твоје.” Скамених се ; — не могох ни ријечи одговорити, само упријех очи у њега као да га мојим погледом хтједох чикати да их погађа. — „Ђетићу” — настави даље, али благо. — «Тако ти дина; тако ти хлеба мога и та те он не разгубао ; тако ти онога што нам је обојици најсветије ; право ми реци што ћу те упитати — али право Очима ме није остављао. — „Хоћу Господару дина ми ! Хоћу тако ми твога леба! Хоћу па да знадем да ће ми глава у ови час с рамена пасти. Све ћу ти казати што ме гођ успиташ.* — «Што си мислио за све ово вријеме док смо се пелн уз ове планине.* Ја сам за дуго ћутао као да бих се прибрао и сјетио својих мисли. Не одговорих му ништа. — „Ти ћутиш Беже.м — „Господару. заклео сам ти се да ћу ти право све казатн што ме гођ успиташ и што будем знао... иитај ме!* Рука му се диже с мога рамена. Одступи за један корак и рече : — «Беже, Беже, савјест ти није чиста, Ти си сновао грешне и страшне мисли. Ти си радио о мојој глави... Ти си мислио да ме убијеш...*