Delo

272 Д Е .1 0

Ја сам ћутао као стани камен. Подузео ме неки хладни зној, и чињаше ми се да се Буковица испод мојих ногу ниха. — «Да Беже, ти си то мислио. Згодна прилина: сад или никад. Ево га преда мном у пустој и мрачној планини. Ево ми крвника који је узрок толиких мојих зала и несрећа. — Ево ми у руци онога који ми је све одузео — и мени и мојима. Сам ми се повјерио... морам га убити... Ти си јунак Беже, али си се ипак колебао. Твоја се рука често спуштала на смртоносно оружје. Илећа ти моја нијесу далеки циљ била... Беже, Беже, ти си то мислио!?” Оборих очи. Прихватих му руку на коју се скотрља цигла једна суза. Загушеним гласом једва изговорих : — <(Господару, погодио си." Кад подигох главу, њему церада паде са рамена. Указа се у његовом дивном одијелу. Ноћ се постепено спушташе. Хладни сјеверни вјетар бјеше рашћерао густе облаке. Капа од Ловћена са Његушевим гробом указа се у пошљедњем одсјају вечерње румени. Он се окрену пут њега, извади револвер иза појаса, и, у истом тренутку проломи вечерњу тишину јека од шест метака, са гласним узвиком : — «Слава ти стриче.” Приђе к мени, пружи ми празно оружје и мирно рече: — «Држ Беже ! — Ево како те се бојим !* Прихватих лијевом руком његов, а мој одма сину иза појаса: дадох му шест пута ватру да се горе проламаху, и запјевах из свега гласа ону пјесму коју је он најрадије од мене слушао : — „Змај полеће — с мора на Дунаво“ Гледао ме смешећи се слушајући моју пјесму. Кад се последњи њен глас изгубио; викну: — „Окрени коње влаше.и У тили трен створисмо се у колима. Сјевер пирка с Ловћена и реже нам образе. Прве звијезде почеше да трепере. Коњи лете низбрдице као муње Сад он сједи право — а ја покучено. Струка ми се смрзла на плећима, од ње вајдо немам. Укочена је на мени као штица1) Илећа су његова и сада пред мојим очима. Ја сам и сад упро 1) даска,