Delo

394

дело

То бешв Ана, снаха Михаила Глигоријевића. — Што си ми тако тужна, мила моја Спасенија? — рече Ана и загрли Ајшу. Ајши задрхташе мишићи око усана. У место одговора, она обема рукама стиште главу Анину и пожуби је неколико иута. — Чуј мила моја ! — рече Ана и посади се поред ње на миндерлук.... Немој да тужиш Бог је добар. Он ће нам послати ангела избавитежа. — Е... драга моја ! — рече Ајша и уздахну... И њему доднјаше молбе наше. — Не греши, мила моја !.. . Радосну ти вест носим. — Вест ! . Радосну вест ! рече Ајша узбуђено и зграби обе руке Анине. — Јест, мила моја ! . Радосну ти вест носим. — Говори драга моја .. говори ! — Стојан... — Стојан!... мој Стојан... Говори, мнла моја! прекиде је Ајша. — Слободан је ! Ајша задрхта од радости, поскочи с миндерлука, паде Ани око врата и стаде је обасипати пољупцима. — Слободан !... Стојан слободан ! — Реци ми мила моја... реци ! — говораше она раздрагана, не престајући грлити и њубити своју милу Ану. — Јест. драга Спасенија !... Слободан је и он и отац му — одговори Ана, враћајући јој поњупце. Ајша раздрагана овом вешћу, спусти се поред своје миле другарице, припи јој се уз раме, и играјући се рукама њеннм испитиваше јој сваку цртнцу на лицу. — Од кога си чула, мила моја ? — упитаће она Ану пошто се мало утиша. — Од Фејзул беговице.... Мало час је била код Петрије. — 0, Боже мој !... А где је сад? — У доњем граду... Шта ! ? — прекиде је Ајша изненађена овим одговором. Зар се нису опростили града ? — Опростили су се тамнице и главу сачували мила моја ! — Не разумем те драга Ана — рече Ајша, чудно посматрајући своју пријатељицу.