Delo

Н Е II М А Р II 395 — Е. . мила моја !... колац им беше иамењен ! Ајша со трже и диже руке с крила Аниног. — Морају се потурчити.... Ана не доврши Спасенија скочи и као гујом ошинута цикну : — Шта рече ! ? Потурчили се ! — Нису, мила моја, али ће морати. Ајша се поведе, спустн на миндерлук и завали главу међу јастуке. — Шта ти је, мила моја ? — потресеним гласом рече Ана па приђе и загрли је. Ајша не диже главе нити што прозбори. Само јецаше и сузе пролеваше — Не тужи, хмила моја Спасенија... не тужи !... Божја је воља да тако буде... Пеће Сгојан тебе заборавити... Богјемилостив... Он ће избавити невољнике... Опет ће Стојан твој бити... Утеши се, мила моја, утеши !... Ана хтеде и даље да теши своју драгу пријагељицу , али не могаше. Сузе јој грунуше на очи и угушнше јој речи У грлу. У том се отворише врата и у собу уђоше две женске. То беху Фејзул-беговица и Милица. Спрема Истог дана, пред вече, его Милице ЈусуФ бегу. — Примише ме ! — рече она радосно ушавши у одају. — Нек је са срећом ! — одврати ЈусуФ, па приђе и затвори врата. — А, гле !... Стварн су ми овде — рече Милица, спазивши дењак у једноме углу. ЈусуФ приђе мпндерлуку, саже се , извуче један празан сандук, отвори долап и извади један повелики завежљај. — Чуј ! — рече он иошто се обазре. — У овом завежљају има четири пара одела. — Женског? — Мушког... војничког одговори бег.