Delo

Д Е Л 0 396 Жена га с чуђењем посматраше. — Добро да пазпш ! — рече бег, па отвори празан сандук и мету одело на дно. По том одреши дењак, извади ствари Миличине и поређа их озго. Жена стајаше и немо га посматраше. — Ово је одело за тебе, Спасенију, Ану и Петрију. Чувај га као очи у глави. Ником ништа не говори .. Јеси ли разумела ? Жена климну главом. Јусуф се саже, закњуча сандук и предаде књуч жени. — Данас је субота... сутра недења.... понедеоник... уторак, среда, у среду, а најдаље у четвртак да будеш овде. Дотле ће све бити спремљено. Тада ћеш чути шта треба да радиш... За сад не говори ником ништа — Зар ни Спасенији ? Јусуф обори главу, и као мало се промисли. По том ће рећи више кроза зубе : — А шта ради Спасенија ? — Тужи и јадикује — одговори Милица и пусти из груди дубок уздах. — Затекох и њу и Ану сузама обливене. — Да им ниси што говорила ? Жена се снебиваше. — Немој крити ! — Јесам ? — Шта ? — Да се уздају у Бога и да му се моле... Он ће им у скоро послати избавитеља. — Ништа више. — Ништа. — Мене ниси спомињала ? — Не .. рекох им само да ћо их огрејати сунце одакле се нису надале. — Јесу ли се зачудиле твоме доласку ! — Зачудиле и зарадовале као да у мени и матер видеше.. — Сигурно им ниси ништа говорила зашто си дошла? упитаће бег, строго исиитујући лице Миличино. — Иишта, одговори жена одсечно.