Delo

— За дванаест — би одговор. — За дванаест?... Много ! — Толико их је — рече бег и стаде их ређати: Спасенија .. Ана. . Петрија и њено троје деце... то су шест; отац Ђенадије и Стојан... осам; два брата Јаковњевића... десет; ја и Милица... дванаест... свега дванаест. — И пет-шест веслача најмање ? — примети ага. — Доста су двојииа... Нек буде повише весала. — Умете ли веслати ? — Постараћемо се. — Кад треба чамац ? — У четвртак. — У које доба ? — Око поноћи. — На коме месту ? — Код Небојше. Ага се мало иромисли. па ће рећп : — Добро,... Све ће бити удешено. Бег сркну и остатак из Филџана. — Могу ли сигурно рачунати ? — рече он дижући се. — Хм !... А кад још код Тоске није било сигурно? — На један сат пре поноћи. — Не брини... Учини ти само што треба. Бег се диже и оде. Наредба Среда би и прође, а Милице никако из харема. Ово ЈусуФа баци у бригу, и с нестрпњењем очекиваше сутрашњи дан. Освану и четвртак. Бег још више узнемирен. Не могаше да се скраси на једном месту. Час би излазио и с нестрињењем изгледао Милицу, час би се унутио харему, па се по том враћао у одају и немарно по њој ходао. Већ дође и подне, а Милице никако. Јусуф да се згране. Мзгуби већ свако стрпњење Што више дан одмицашо, њему све теже. Као да беше у грозничавом стању, Час. би сео, час устао и ходао, час прозору нрилазио, по том опет седао, ходао и тако без престанка.