Delo

П Е Н М А Р И 399 Дође и вечерње, а Милице ни с које стране. Јусуф-бег изгуби сваку наду. Умор га савлада, он се спусти на миндерлук, обори главу на јастук, нокри рукама очи и као да засна. Протече тако ноко време, а бег нити дижо главе, нити руке с очију. У неки час врата се отворише и у одају уђе Фејзул-бег. Јусуф се прену, подскочи с миндерлука и протрља очи. — Добро те нађох... Има једна хитна наредба — рече Фејзул-бег и приђе му живо. — Од кога ? Од Ћаје... За оне твоје земњаке. ЈусуФа у пола нестаде. — За које земжаке ? — За Ђенадија, Стојана и оне остале. — Шта је наређено ? — Да се иселе из оне куће. ЈусуФа погоди нож у срце Соба му се окрену. Он се једва држаше на ногама. — А куда ? — упитаће он, упињући се да прикрије узбуђеност. — У горњи град — одговори Фејзул. — Куда ? -- У горњи град... Она кућга мора се још данас испразнити. Јусуф занеме. Он виде, како се све наврзло да му осујети нланове То га баци у очајање и сву му снагу одузе. Фејзул нримети промену на његову лицу, па ће га упитати: — Као да ти се не допада ова наредба ? — У млађега нема иоговора — одговори Јусуф. — Само не знам куда ћемо их ? Фејзул бег слеже раменима. — Знаш ли какву кућу ? Фејзул ионово слеже раменима. — Каква је оиа кућа у доњем граду ? — Где? — Код куле. — Хм !... Могло би и тамо, но наредба је на горњи град. 27*