Delo

Н Е И М Л 1’ И 405 КЊИГА СЕДМА Т А К О 11 О Жарко Тек што пролетЕ^е сунце беше грануло и гора се заодела првим листом, Рудник се замагли и кроз маглу сину муња. Ломо опали пиштол> и даде абер на све четири стране. Обрад и Бошко чуше глас са Рудника, прикупише дружину и похиташе у номоћ. Дођоше у Букуљу, и гу затекоше Капетан-Божа, са доста другова. — Водиш ли још кога потурицу ! — беше прва реч, којом Божо поздрави Обрада. Ово не беше поздрав већ оштар нож, који згоди Обрада по сред срца Он набра повије, натушти чело и мрко погледа јунака. — Камо ти Жарка ? — упитаће га Божо и лукаво се насмеши. Обрад задрхта и прострели га очима. — Шта се мргодиш ?... Камо ти Жарка ? — Ево га !... плану Обрад и напери пушку на Божа. Мало требаше, па да легне крв. За тренут ока момци се слегоше са свих страна, раздвојише завађене, одузеше им оружје и сташе их умиривати. Обрад дрхташе. Неколико пута покушаваше да се отме из руку пријатеља и да сукне на Божа као муња. — Шта вам би ?! — чу се са свих страна. — Зар се тако поздравља ?! — цикну Обрад, а усне му задрхташе. — Умири се, умири, побратиме — поче га Бошко благо тешити. — Море, шала је — повика неко из дружине. — Каква шала ?! — загрме Обрад... Што ми непрестано натиче издајицу на нос ? — Пошалих се као с пријатељем — утаче се Божо са другог краја. — Зар се тако шали ?... Ножем по сред срца ?