Delo

П Е II М А Р II 407 — Доле пушку !... Ено Стојана ЂенадиКа ! — новика Бо шко и поново одби наперену иушку. — Не бијто ми иобратима ! — зачу се глас из дал>ине. Присутни видеше другог човека како истрча из луга. То беше Сгојан, син Оца-Ђенадија. Обрад га нознаде, остави бусију и врати се дружини С4 погнутом главом Присутни ником поникоше. Ово им беше загонетка коју не могаху одгоненути. У том Стојан беше ве^ сгигао до потока, и како стиже, загрли Жарка, те с њим право дружини. — Помози вам Бог ! — иовикаше онн кад стигошс пред дружину. Јунаци се згледаше и чудно их отпоздрапише. Стојан ступи напред и поче причати историју своју и Жаркову. Сва дружина претвори се у ухо. Обрад стајаше као стена и гуташе сваку реч Стојанову. Стојан сврши. — Праштај, соколе! — кликну Обрад, па хитро ириђе Жарку и загрли га. Овај призор трону Бошка. Образи му се зажарише, а у грлу га нешто тако силно стеже, да једва дихаше. У тај мах погледи његови и Жаркови сукобише се. — Жарко!... Праштај увреду! — рече Бошко тронутим гласом. — Бог нека нам свима опрости! — одговори Жарко и приђе Бошку. Загрлише се и ватрено пољубише. — Живели ! — кликну Обрад. По том се осврте Божу: — А ?... Шта сад велиш ? — Иитај Бошка ! — одговори овај јетко и окрето главу. Побратими Жарко осветла себи образ. Он искупи грехове оца свога и скиде терет са душе своје. Непријатељи беху побеђени. Они положише оружје, приђоше и пружише руку пријате.вства.