Delo

410

А-Е-Д_о

Једног дана упитаће самог себе: Не би ли мудро било да се испита срце Спасенијино, да се сазнају тајне њене ? И ова мисао овлада њиме. Он се реши, и оде Милици. После обичног разговора упитаће је он : — Састајеш ли се са Ђукићевима ? — Врло често... Баш јуче сам била код њих — одговори Милица. — А долазе ли оне к теби ? — Долазе. Биле су нре 2 — 3 дана. — Жарко подави уснице и задуби се. — А шго питаш ? — упитаће га жена после кратке почивке. — Жарко се насмеши и баци детињасти поглед на жену. — Да није због Спасенпје... а? Жарко порумени и кришом иогледа у Милицу. — Море, рекла бих; да ти је јако замакла за око ? Жарка прође струја. Он обори главу и погледа преда се. — Коме ће пре ? — настави Милица смешећи се. — Хоће Стојан, хоћеш ти !. Ватајте се у штап, па чија буде !... — Е... уздахну Жарко .. далеко је она од мене ! — А ко то зна ? — приметиће Милица и ђаволасто се насмеши — Зна Жарко. . зна да јој узалуд отвара срце своје. — Неће баш тако бити... Да се ти не вараш ? Жарка обли румен. — 0 теби смо често разговарали — рећи ће жена... Не може да се нахвали твога јунаштва. Свака јој реч из срца потиче. — Не верујем, Милице ! Пре ће бити да сам јој сав црн. — Вараш се, младићу. Никад прекорне не чух из њених уста. Један једини прекор беше, и то праведан. — Јест, Милице .. праведан прекор ! Ја сам грешник... — Грешник, да како — потврди жена Ево већ две неде.ве како смо у туђини. а ти никако да их се сетиш. Жарко задрхта. — Милицо !... Бог ми је сведок — рече он и зграби обе руке њено... Сећам их се и дан и ноћ... Не могу мирно ни да спавам.