Delo

Н Е И М А Р II 411 — Па камо те, кад толико о њима мислиш ? -- Е .. Милице!.. Ти не знаш каква ме нево.ва мори. — Каква невоња ?! — Има неког, кога би увредио мој долазак Ђукићевима. — А ко је то? Жарко оћута. — Да није Стојан ? Жарко климну главом. — Баш си право дете ! — рече Милица и слатко се насмеја.... Зар би он смео посумњати у чистоту срца Спасеннјпног ?! Жарко прикупи снагу да нешто одговори , али баш у тај мах неко закуца на врата. Станица и Спасенија уђоше. Жарк<» се упрепасти кад сагледа њихова лица, и у земљу да пропадне Узврда се и узврпољи, као да га мрави спопадоше. Хгеде на врата, али га Милица шчепа за рамена, догура до миндерлука и слатко смејући се рече : — Ево онога што се не да видети ! — Где сп , сине ? — упитаће га старица материнским гласом. Жарко, постиђен као девојка, диже се, ириђе старици и по.Буби је у руку. Она њега у чело. — Нема те, сино, баш никако да дођеш ! — рече она п погледа га благо. Жарко иромуца нешто, али то беше тако нејасно , да је тешко и сам разумео. По том , збуњен к’о никада дотле , с обореном главом и успламтелим образима, приђе Спасенији и пружи јој руку. Девојка се диже, погледа га слободно и даде му руку. Жарко се изгуби. С тешком муком врати се миндерлуку и седе. Стаде се врпо.Бити као да на клинцима сеђаше. Главу би кад и кад подигао, али поглед му вечито тумараше по поду и собним кутовима. Разговор поче. али Жарко никако да се смири. На свако питање одговараше збуњено, готово за себе. Још кад би се десило, да му се поглед случајно сукоби са девојачким, толико