Delo

би се збунио , да не би чуо ни питање, које би се на њ управило. Овај незгодан положај беше га толико заморио, да једва чекаше згодну прилику да га избегне. И прилика му се указа. Он се у један мах диже, рече збогом и штуче на врата. Бешо отираћен веселим смехом. Жарко дође кући, и покаја се. Осуђиваше своју * малодушност и зарицаше се да ће у будуће бити одлучнији. Нешто га поче уверавати, да је његово отуђивање права бесмислица, и да се не би ни у колико огрешио о свог побратима, ако би кад и кад посетио ове добре душе. Шта више, увиђаше сада, да му је то и дужност, и да јако греши што јој се не одазива. И размиш.кајући тако, дође до закњучка, да треба и да мора бити одлучнији. Истог дана у вече тврдо се реши да сутра но подне посети Ђукићеве. И доиста, сутра дан, у намишњено време, диже се и одлучно пође свештениковој кући. У глави му беше само мисао о чистој дужности, и с тога иђаше право и слободно куда беше наумио. Али, што се више примицаше кући свештениковој, ова мисао некако слабњаше, и у колико она више слабљаше , у толико он јаче успораваше кораке. Једва беше превалио пола пута, а кроз мисао дужности сијну му она о тајној њубави, и овлада њиме. Он стаде и сукоби се са верношћу , коју дуговаше своме побратиму. У тренутку отвори се читава борба у његовој души. Једна једина мисао окоми се снажно против свнх разлога о дужности... Он стајаше, а време промицаше.. Мисаоне теразије гибаху се непрестано, и како се оне гибаху, тако он иђаше час напред час назад. Дуго се тако колебаше младић, док у неко доба не изусти: «Доцкан је сад !и и врати се Сутра дан у исто време, покуша понова срећу. Овог пута беше много одлучнији. Иђаше слободно и беше већ у велико нревалио пола пута. Истина, срце му заигра кад угледа свештсникову кућу, али ипак иђаше смело напред. Требаше му још једну кућу да пређе, иа да уђе у капију Кураж беше ту, али срећа умаче. Беше доцкан !