Delo

Н Е II М А Р И

413 У тај мах од некуда искрсну Стојан, те право преда њ. — Куда. побратиме ? — упитаће га он. Жарко, као громом поражен, стаде и убезекнуто погледа побратима. — Да не тражиш мене ? — Јест... с тешком муком претури Жарко преко језика. — Боме и ја тебе !.,. имам писмо из Србије. — Од кога ? — Од Обрада. — Е ? — Вања нам се враћати. — Што ? — Ломо диг’о крајину... Вања заклетву одржати. Жарку запламтише уши. Учини му се да чује неку писку^ неко бучање и звонење у даљини. — Сутра морамо на пут ! — настави Стојан. — Сутра ? ! — Јест... сутра. Хајд’мо до браће Јаков вевића. Жарко кришом баци поглед на свештеникову кућу, потајно уздахну и са болом у души изусти: — Хајд’мо ! .. Четииди Четници оставише Букуњу и пођоше на Рудник. При поласку, Обрад ће упитати Стојана и Жарка. — А ви ?... Куда ви мислите ? — С тобом ! -- одговорише они. — Камо зам дружине ? — Ето је пред тобом ! — рече Стојан. — Коме ће пре ?.... Једна чета, а нас четворица ! — Драгачево није преко света ! — утаче се Божо. — Ено им Медведника. — У Небош ћемо ! — рече Стојан.. . Тамо нас чека дружина. — Само похитајте ! — рече Обрад.... Ломо нас давно очекује. * * * Дело ХШ 28