Delo

Д Е 1 0 414 Стојан и Жарко дођошв у Драгачево. Кад беху близу Горачића, Жарко, који иђаше мало напред, у једаннут стаде и сав пребледе. — Куда идемо ? — упита он побратима. — У село ! — одговори Стојан. — Ено ти села ! — рече Жарко и грчевито пружи руку. Стојан погледа нопут Жаркове руке и виде разорене куће. Умукоше обојица. Кад стигоше до једне рушевине, Жарко скрену с пута, стаде и окрете леђа побратиму. Стојан га виде како се целом снагом тресе. Тако потраја неко време. У један мах Жарко се исправи и осврте побратиму. Беше тужан. Очи му беху усале. а лице потамнело. — Побрагиме! — рече он потресеним гласом, па исука нож и приђе Стојану. Стојан га погледа престрављено. — ЛатнФ мп диже кров над главом, али неће овај ! љуто завапи Жарко и диже руку пут неба. — Е, мој побратиме!... Одавно сам под тим кровом рече Стојан и одмахну два-три пута главом — Изгубисмо све !.,. Оста нам још крв. — Пролићемо и њу ! — Је ли вера ? — рече Жарко и сав задрхта. — Света вера ! — одговори Стојан. — Да ћемо осветити ове домове ? — И све зулуме ! Жарко клече, пружи леву руку, засука рукав, потеже ножем, и врхом пусти крв по више била. Стојану јурну крв у лице. Он грчевито зграбп нож, клече и учини што и Жарко. По том обојица устадоше, приљубише ране, загрлише се и пољубнше. Побратимство међу њима беше крвљу запечаћено. Жарко откопча кајиш, узе нож, саструга праха, обложи ране себи и нобратпму, и рече: — Потражимо дружину ! Закључпше да се састану у Иебош Планини и растадоше се.