Delo

Н К Н М А Р И 415 * * * Осветнички гнев узавре у Жарку и ули му неустрашљивост и чудну снагу, о коју се ломљаху све ирепоне. Он зађе по Драгачеву, ирелећући с краја на крај као муња. У његовим жилама узавре крв и да могаше источио би и последњу кап, да њоме оније п за јуначке подвиге одушеви своје вршњаке. Реч му беше муња, која продираше у срца невожника, пленећи их и придобијајући за осветничка дела. Жарко тражаше ноћ и у ноћи невољнике. Оно, што обест ЛатиФова разагна с огњишта, беше му најмилије. Невољници, сакупљени н одушевљени, постају снага, јача од челика. Из Горачића дође у Лазац, из Ласца у Смаиле. Ту виде матер и нађе тридесет друга. Са њима потече у Вуковицу, из Буковице у Слатину, из Слатине у Јежевицу. Са њим беше сто момака. Из Јежевице удари на Атеницу, из Атенице у Прндворицу, из Придворице у Небош Планину. Побратими се састаше и сутра дан зором на Рудник пођоше. Тек што беху измакли из Небош Планине и скренули десно ка Морави, један коњаник испаде из луга. То беше Стеван Бркић. Четници зауставише чете. — Гле, Бркића! — рећи ће Стојан Жарку... Кака ли њега невоља амо дотера ? — Што ? — Откуд то јагње амо међу вуцима ?. . Гле само како се наоружао ! — Што се чудиш ? Крајина је. — Како да се не чудим. Јесенас не могаше жену да укроти, а сад хоће Турке ! — Доднјало му, побратиме. У том Бркић стиже, сјаха с коња, ириступп жнво четни.цима н рече : — Куда браћо ? — На Рудпик ! — одговори Стојан. — Доцкан ! 28*