Delo

— Што ? — Свршено је. — Како ?! — упиташе у један мах Стојан и Жарко. — Рудник је освојен ? — Шта рече ? Бркић понови. Стојан и Жарко згледаше се. — Рудник освојисмо, а Турке прогнасмо — рече Бркић. Четници подигоше капе к небу и кликнуше : ура ! — Ура ! — понови дружина. — Живео Ломо ! — кликну Жарко. окренув се дружини. — Живео ! — захори се из стогину грла. У тај мах Бркић скиде каиу, подиже очи к небу и тужно изусти : — Бог да му душу прости ! Присутни ником поникоше. — Кога ти то, море. упокоји ?! — упитаће Стојан пренеражен. — Лома! — одговори Бркић тужно. Г1ри сутни се згрнуше са свих страна и опколише Бркића. — Шта рече ? — упита Стојан готово без душе — Погибе, весела му маЈка! — одговори овај. — Погибе! .. Ломо погибе ! — оде од уста до уста кроз целу дружину. — Погибе на веру,.. Уби га Турчин — рече Бркић. — Како ? — упитаће Стојан. — Три дана се тукосмо и град освојисмо — поче Бркић. Турци замолише Лома, да их на веру прими и кроз гору ироведе. Добра душа даде веру, а за вером и главу. Кад бесмо у гори, од некуда припуцаше иушке и убише неколико крвопија. Тада ће један од њих, што јахаше поред Лома, рећи: «Ломо! Зиам да томе ниси ништа крив. Рози су промакли мимо главу, а кад то буде, добра не може бити. Нека ти је од мене хвала ! Ти си добар јунак, а добру јунаку приличи добро оружје.” То рече злотвор, иа извади иза паса сребром оковани јатаган и пружи га војводи, Лома онече гуја. Он узе јатаган и погну главу да га себи за силај задене. И задену га у зао