Delo

Н Е Ц М А Р И 417 час ! Невера трже пиштољ и скреса га јунаку у теме, па зажди кроз гору као зверка. Покласмо злотворе, али Лома више жива не видесмо. Јунаци поскидаше капе и једно иотмуло : «Бог да му душу прости !м диже се к небу.и Наста тајац. — Па сад ?... Шта ћемо и куда ћемо ? — рече Жарко и прекиде тишину. — На Љубић !... — одговори Бркић. — На Љубић !... Какав Љубић ? — запиташе живо оба четника. — Тамо нас зове Војвода Милош. Јунаци се згледаше. — Јест... он нас зове. Објавио је рат Турцима. — Где ? — рече Жарко и чисто се диже с места. — У Такову. — Живео Милош ! — кликнуше Стојан и Жарко. — Живео !... Живео ! — одјекну низ Мораву. — Шта је с Обрадом ? — упитаће Стојан. Да ли га где год виде ? — Епо га с Бошком на Љубићу... Тамо је и Капетан Божо — одговори Бркић. — А ми ?... Куда ћемо ми ? — упита Жарко. — З&повест је да заузмете Јелицу и да спречите Турке, аио би покушали да беже ка Ужицу. То рече Бркић, па уседе на коња, опрости се с дружином и одјури низ Мораву. Стојан и Жарко кренуше чете и око подне стигоше у Јелицу. Г еније „Он је кадар стнћн и утећи „II на страшном месту иостојатн. Овим речима могли бисмо окарактерисати Војводу Таковског, Милоша Обреновића. Умети показати силу, кад је сила потребна; бити понизан кад је понизност једино оруђе одбране; имати присебности и