Delo

462 Д Е Л 0

винама. Гле ти њега ! Није му добар ни министар, ни патријар, ни владика, па му сад не ваљам ни ја. Ал ово је само из нрва. Ако још једаред метнете ви у новине оно што вам мој муж буде говорио, имаће и жарач посла...” Аха, дакле с те стране грми ! Сад сам знао, на чему сам, али ме то није осушило. Шта да радим ? Било ме срамога да стојим, срамота да бегам, срамота да се свађам. Па и ја уздахну у себи : „Да Бог сачува такве жене !. .» Тада ми дође чудна мисао у главу. Скинем учтиво шсшпр поклоним се и рекнем : „Госпођо ! Клањам вам се. Ја вас нисам познавао до сад ал сад видим да сте праведни и доброг срца, јер сте полили само мене који сам вам крив, а поштедили сте госнођу која је ишла уз мене. Хвала вам ! Обе женске гледале су ме зачуђено ; то без сумње нису счекивале. Она, која бије свога мужа, чак се и збунила а очигледно јој је и годило ласкање из оних уста, из којих је очекивала грдњу. „Ја нисам рђава.« рече полако. «само се кад кад расрдим .. Знате имам несретну нарав Опростите ми .. Ако вам је право изволте у кућу, да се обришете... с... о... зацело ме је жао...м Окренуо сам се госпођи која је била уза ме, рекох јој: „извините,и па уђох у кућу. . Она која бије мужа дочекала ме је на прагу. убрисала, па још понудила да седнем. Сео сам; прво што нисам био сув, а друго, кад је већ прилика, дај да је упознам. Почастпла ме је с вииом, иа чак и са дадним лукумићима, али ван свега сам ценио оно, што сам од ње чуо. „Знате”, рече ми «имам несретну нарав. Често пута обневидим, те га избијем, избијем, ал ме брзо прође. Кад видим да илаче он, нлачем онда и ја... Некад се позавадимо да мислимо е не можемо живети заједно, те иочнемо већ делити ствари, па да идемо куд које. Испрва се свађамо шта да узмем ја, а шта да остане њему, јер свако граби на своју страну. Но после иас нрође јед, на нуткамо једно друго. Он ми каже: „узми то ти, теби ће нужније требатии а ја њему кажем : «то нмсмо заједно стекли, на то ја немам права.” По собн стоје две грдне гомиле, око гомиле се играју деца, вичу, а ми кад помислимо да ћемо морати ночетп и децу делитн те казаги : «ово