Delo

ПРИПОВЕТКЕ Ј. ТОМИЋА 403 узми ти, ово ћу ја“, ударе нам сузе на очи, иа се иомиримо. Не можемо ми једно без друго... Аја никако не можемо.” ((Разумем деца... деца... она иопуне многу нразнину, загладе многу рапавост. Но како је било онда кад није било деце ?* „Штз”, узвикну она, кад није било деце ?! Од кад смо се познали, нисмо могли једно без друго. Мој муж је могао добити какве богате девојке а ја му нисам донела ништа. али баш ништа. Бпо је вредан, иоштен радин, имућан и да је закуцао ма где, свака би му се врата отворила. Кад ме јо испросио, истина. није говорио са мном много, али се видело да ме воли. Долазио је свако вече, гледао је у мене као маче у жижак и напунио ми је цепове шећером. Отац се већ срдио на то. Каже, поквариће ме с тим. Ал он се није окануо. Неког вечера, а он ми донео ружа, белих, црвених, жутих, а помислите само, било је у сред зиме. Питам га : откуд ти то сад у ово доба ? а он поцрвенео иа вели: нека кад сам само нашао.” То ме је тако дирнуло, да сам га , не знам ни сама како — по.Бубила. «А он вас ? Он вас донде није никад полвубио ?“ „Није Мени као да се у онај мах скиде нешто с очију. Дакле она га је прва по.вубила. Зато га сад и бије. — Он није човек ! * * * Наишли на мсне иослови, па сам заборавио на испричани догађај А и волео сам да заборавим, бар у толико, у колико се излила она чинија на мене. Таког чега се човек радо сећа тек онда, кад прођу године а да ми је ко онда спомпњао о том, док ми беше капут мокар, не бих се ни мало радовао. Увек сам се чудио, и увек ћу се чудити, што се та ствар није рашчула. Госиођа која је случајно била сведок овог догађаја, ћутала је. Понајнреће још бити , да је ћутала заго, што је ја нисам молио — да ћуги. Пре кратког времена, дође ми цео онај догађај живо у памет , кад сам упознао другог човека, о коме се говорнло, да га бије жена Свакојако сам мамио и тог другог да мн иа пи31 *