Delo

106 Д Е Л 0 и двадесет! Имам слободна времена, а историја је Ваше болести, наравно, занимљива за мене, као за још неискусна лекара!а — одговарах и ја у истом шаљивом тону и додадох: ,А за тим ћемо, дабогме, саставити конзилнјум ?“ — „Мучно да бисте Ви хтели да примите у њему удела!" — наиомену, осмешкујући се, Черник, и — мени се учини — не баш тако весео осмех замрачи за часак његово подсмешљиво, паметно, лице. Ја оћутах... (Ту је докторка не знам зашто одступила од нстине или је смела с ума да није оћутала него одговорила, спустивши глас и мало кокетно зажмиривши очима: „ А зашто? Можда бих и примила, ако Ваша болест није само замишљена, какоја држим, судећи по Вашем изгледу!“) Тада Черник, баш као лекар који ставља дијагнозу над болесником туђином, с комичном педантношћу стаде набрајатизнаке: „Прво, помућено стање духа... Друго, сасређивање мисли све на једном истом женском лицу... Треће, неодољива жеља видетн то лице, које се причињава, уз пркос стварности, као најлепше лице на свету... Четврто, убрзано било и неко заглупљење при изненадним сусретима... Пето, губитак пређашње издржљивостн у раду!... ПЈесто, расејаност, сањалачко расположење, халуцинације и несаница!...а Он пређе све те „симптоме“ најозбиљнијим, по изгледу, тоном, али згу је лице у то исто време било тако насмејано, и његове мале, живе, лукаве очи, тако су се смејале — управо су се смејале — да сам се и ја нехотице осмехивала, слушајући га, и у исто време мислила: „да ли се он шали или говори озбиљно? ..“ Некако ми није ишло у главу, гледајући га, да је његова „болеста озбиљна... Али је глас његов, мекиласкав, звучао тако срдачно и искрено, да је и противу воље нагонио да му се верује... Па и шта би му требало да изиграва комедију ?... — „Па имате ли одавно ту непријатну болест ?“ — смејући се, упитах. — „Равно година дана... Од 28. септембра ирошле годинебили су опаженн први слаби знаци, на које тада нисам обраћао никакве пажње. Тако се пак многе болести почињу. А сад је ствар дошла дотле, колега, да сам ја, четрдесетпетогодишњи шмокљан стао... како Вам се то допада!... стао писати чак стихове!а — додаде Черник с најискренијим смехом, баш као да тај „четрдесетпетогодишњи шмокљан“ није био он сам, већ какво друго