Delo

108 д е л о

лести“ дознаду не само мојн пријатељи, него чак и сва академија. — „И сем тога ја сам човек милосрдан. Зашто остављати Вас без појмљивог задовољства да се о такој „ннтересној“ новости разговорите с пријатељима „на тајно“ ? Та и Ви сте жена!“ — додаде он с ироничннм осмехом. — При свем том, он о женскпњу нема никакво мњење! — проромонн Рима. — Е па, дај , дај , Веро! Ја ћу прочигати! — жураше Коврова. И, узевшп од Вењецке танки табачић, који она извади из новчанпка, Коврова прочита: Кад куцне одређени ранн час, II ја се узнемиреп, пробудим, Тада већ очију впше не своднм. Нема спа. Мислећн само на Вас, Бори се с љим мозак мој узбуњен, II сан ишчезне. нобеђен. Тако сваки пут ! Чашпцу брома испијам до дна, Бројитн шаиућем док се пе досади. Ах! Као врло страшан вад, Све собом поси мисао једна иста. И, болесно осетљпв за утиске, Говора Вашега ја чујем гласе, Не знајући за сан. — Вндиш! — узвикну Коврова. — Та, заиста, није рфаво за доктора невропатолога! Очито је, са свим се залудио у тебе, лукзва Веро!... Ти си баш надахнула ученога професора! Бравос, професоре јуначе! Ја му се клањам... И покрај свега му одвратнога скептицизма он, бар, није изгубио подобност одушевљавати се п чак у четрдесетпетој годпни правити стихове.. Допадају ли се они теби, Рима ?... — Јест, чини ми се да су прилично прожети осећајима... — Ето, видиш, и у четрдесетпетој се години може одушевљавати... Е, продужи, Веро .. Видиш како се она претвара као смерна овчица, а овамо, уверена сам, у душн лпкује својом победом .. Гле како је данас жнва! Де, де, немој се чпнити, молим те, равнодушном, — мп нисмо мушкарци , нећеш нас