Delo

114 Д Е Л 0 — А ако се наситпм Черника ? — Ако... ако ? ? Зар мало што може бити у будућно сти ? Лепо, и да га се наситшп , онда н мислн о том! зловољно рече Коврова. Све ућуташе. Докторка се замислила. Неодређен осмех прелеташе по њеном лпцу. — Е па, најпосле, нек буде по вашем! — проговори она, најпосле. — У сваком случају Черник је паметан, занимљив, и у њему нема ничега „ћифтинског.“ Брачних сцена с њим нефе бити. А ја ћу се потрудити да будем за њ интересна! — фаволасто додаде Вера Александровна. — Даћеш му, дакле, позитиван одговор ? — Јест, али ћу га замолити да свадбу мало одгодп. — А зашто ? — Треба га пре свега испитати: да није сувише су ревњив. Ја се, знате. страшно бојим суревњпвнх. Имала сам горко нскуство! — заврши докторка, устајући да пде ио внзитама. — Вера богме посред среће! — проговори Коврова. И веруј , Рима, она ће бити узорита жена. Чернпк ће је неосетно довести под руку, и ако ће она мислити да је он њој под папучом. — Само ће узалуд мучити Черника. — А зашто ? — Вера уме дражити људе — Он ће се, ти мислиш, уплашити ? — Не.. . Ако воли, неће се уплашити, али жао ми је човека. Вера је по некад без милосрфа. Она ће навлаш кокетовати било и с Петровом, да би нскушала, како вели. 11 ерника. — Разумеће он њене досетке, не бој се. — ГГри свем том то не треба чинити. С осећањем треба лажљиво поступати, а Вера не зна да људма може бнти