Delo

ЛНЧНОСТ У ИСТОРИЈН 119 друштвени оистем, али није могла пребрисати многе и многе чињенице и облике његове. Нити је опет ново европско друштво — средњи век — могло апсолутно негирати класички живот и његове чињенице, и ако се с религиозном ревношћу радило на томе. Ипак је класички дух доцније оживео баш у самом том европском друштву — у периоди ренесанса. Тако је у епохалним прекретима и потресима, а далеко и далеко мања могућност рушења је у нормалнијем темпу историског живота. Велика личност мора дакле рачунати с оним чињеницама, с оним духом времена и потребама историског живота, које је затекла кад се јавила својом акцијем. И као што велика личност не може све да сруши, тако исто немоћна је и да створи она сама нов један распоред чи> њеница, да да нов правац историског живота- Рушење и стварање иду једно с другим, у нераздвојној су вези. У историском процесу не може се нешто створити докле се такође нешто не поруши. Ко би још могао веровати да једна велика личност — ма како генијална била — може да створи од тедног леног један вредан народ, од мирољубивог ратоборан, од некултурног културан; какво би то чудо било да се може једно стање политичко и социјално на један пут пребрисати, и ново друго створити? Заиста би историја била тада једна прича о непрестаном хаосу у коме су могућне све супротности. Ну таквог чуда хвала богу нема! Историја је пуна примера где и најбоље намере доиста великих људп остају само покушаји, па чак и онда кад би се могло веровати да су и остварене. Тако је изгледало и да ће монархија остготска, коју је Теодорих Велики засновао, доиста моћи прихватити културни живот римски и продужити га даље И све се то срозало као кућица од карата, чим је он очи заклопио, не са оскудице великих наследника, већ као нешто вештачки накаламљено на » један изумр’о организам. Или — други један од многих примера — Јосиф II и његове творевине! Њему се није могла порећи ни јака ни добра воља, па ипак је доживео да опозове већину својих творевина. Такве су судбе биле и творевине и успеси просвећеног деспотизма у XVIII. веку. Ну и ако има оваквих примера, који очигледно доказују немоћ великих личности, можда ће читаоцу иасти на ум маса