Delo

Д Е Л 0 130 старо стање још није постало трошно и спремно за пад, а велике личности већ енергично устају противу њега, истичу нове идеје, које су у ствари само нове комбинације датих елемената, боре се и — падају Тада се обично каже, да се за победу идеје траже жртве, али да ће она, на крају крајева, победити, што, доиста, тако и бива. Како потребе нове још нису иродрле у свест широке масе и незадовољство још није сазрело, па, разуме се, да ни маса неће поћи за новим идејама^ то онда и велике личности морају подлећи. Дух времена и историско развиће још нису такви, да би њихова акција могла имати успеха. Али свест о новим потребама постаје све јача, моћнија незадовоњство све интензпвније, идеје нове хватају све више корена, маса постаје за промену све спремнија. Тада и акција великих личности може бити успешна, јер је она сада у смислу духа времена, у смислу нових иотреба и израз сазрелог незадовољства, јер је и маса тада уз њих. Доиста, за сваку успешну акцију потребно је историској личности, да јој импулс буде не само из субјективне природе велике личности већ општије човечанске природе, да буде одјек потреба времена и друштва Тада маса полази и помаже велике личности у њиховој делатности. Она им се нотпуно поверава и предаје, и иде толико далеко. да изгледа, да се маса одрекла свакога учешћа у својој судбини, да је пасивна до равнодушности, гледајући мирно, како други решавају судбоносна питања њене садашњости и будућности. Све ово бива као да би се маса одрекла сваке активности и дала великим личностима пун ман дат Детињски је наивно мислити, да ово иривидно одрицање„ бива и Формално и видљиво, већ и нечујно и невидљиво То се само види и опажа онда, ако акција велике личности има уза се сигурну потпору масе. Ова преданост великим личностима, која бива више инстиктивно но свесно, осећајући да је њихова акција у смислу њених погреба, и оно привидно одрицање учешћа у стварању своје судбе има сличности са сугестијом. Отуда и веровање да је личност у историји свемоћна и да је маса и немоћна и равнодучша према њеној судбини. Као аргуменат, да је маса пасивна и немоћна, а личности активне, могле би се навести апсолутистичке државе, где автократни владар има безграничну