Delo

ДИЧНОСТ У ИСТОРИЈП

1ЛИ чисто божанску моћ. Он може ту масу по својој вољи кретати противу кога хоће, и то, ако му се прохте, и противу рођених њених интереса и она ће опет мирно слушати и с одушевљењем се пожртвовати. Где је та маса рецимо у данашњој апсолутистичкој Русији, где се и у чему се она пита ? Па ипак није тако. Да маса макар и пасивно не одобрава апсолутистичку Форму владавине, да она доиста не поштује до обожавања свога автократног монарха, и да та преданост њему није скоро као неки религиозни култус, онда не би било земљишта за аутократију. Ну за то што маса не осећа незадовољство с Формом владавине и што нема многих и нових потреба апсолутизам је могућан. Није овде реч да ли је та Форма владавине најсретнија за масу у опште или је демократска једино добра за њу, већ о томе да ли се она под њоме не осећа незадовољном, да ли има нових потреба времена, које она — владавине — не би могла измирити. Нити је реч о томе, да тај и тај народ са своје политичке незрелости и умне неразвијености трпи један такав режим. већ је реч о његовој вољи, да доиста та. ква владавина није гтротиву ње. Нити мора бити чудо ако се некн народ не би осећао незадовољан са аутократијом, као што не би било ни чудо ако би се један демократски народ осећао незадовољан под њоме. Разуме се да се вечито не може остати у једној Форми владавине, да се развиће не може спре чпти, као што не може младост забранити старости да дође. У крајњој инстанци ипак је маса суверен, у ње је сва власт, сва моћ друштвена, коју она позајмљује али не предаје за вечита времена великим личностима. И најпотпунија аутократија и крајња демократија имају ослонца само у маси, без ње ништа не бива у историји. Она може уступити свој суверенитет личностима и Формама, које одговарају њеном развићу свести, њеним потребама и гањањима. Она сада остаје пасивном према љеној судбини, бар како се чини Али како све што бива — и у аутократији и потпуној демократији — бива с њеном вољом не противу ње, то она само нривидно изгледа пасивна.