Delo

140 Д Е Л 0 Станко Бојаџија, Цона ВидосављевиИ п Цона, Вучиб, сва тројица пз Власотинца подигдп су тада народ из Власотинца и околине на оружје против Турака, и ставили су се на чело побуњеннка. Побуњенике поделе на двоје : једно одељење отндне да заузме Грделички Дервен и да спречп долазак Турака из Врања, а друго отидне ка Лесковцу, јер су вођи били уговорилп са Србима Десковчанима, да и они устану. Међу тим власотиначки госнодар ЛатиФ-бег, чим је опазио покрет народнп побегне у Лесковац, и каже Турцнма у Лесковцу, шта се спрема. Лесковчани Турци стану се припремати: спрече устанак Лесковчана и пођу на већ побуњене Власотинчане. Скупљени Турци из Лесковца и околине ударе прво на Грделичкн Дервен. Срби не могоше борбе издржати, а победиоци за тим ударе на Власотинце и разбију побуњенике. Народ са Фамилијама побегне у планине. Осморица Срба буду ухваћенп и убнјени, три жене буду у ропство одведене, све што се могло однети буде опљачкано, а варош и побуњена села буду спаљена. После овога се настави гоњење устаника. Једап је сукоб био код села Црне Баре, где су се побуњеницн храбро држали. Борба је била очајна, много Турака изгине, али Срби буду разбијени. Ту падне и .један од вођа побуњеника, те му је и сад тело код Црпе Баре поред пута. Остали вођи напусте своје породице и побегну у Србију где су много годпна провели. Фамилија Станка Бојаџије буде отерана у Једрепе, и тамо је дуго била, док .је цар није помпловао, те дошла у Власотннце. На скоро после овога цар је издао Ферман пагаи лесковачкоме, којнм се саопштава разбеглом народу, да га је помиловао. Ферманом се наређује, да се сва раја слободно врати и слободно живи. И тако се народ врати своме горелишту. Чим се народ вратп, паша му пошље 200 кола хлеба да се привремено захранп, док се за зиму не прпиреми. Виногради око Власотинца били су те године толико родили, и ако су били неурађени, да би се род мучно могао сипатп н да су судови били сачувани, а овако народ је морао све грожђе сипати у рупе, које су тога радн биле ископане. На белешку г. К. Сгојановића имало би се приметити то да није овај устанак био 1889. године, .јер се зна позитнвно да је био 1841. г. У Рнсте Даскаловића из Власотинца, видео сам један требник, који је некад био својина попа Симона Поп-СтеФановића. Овај поп Симон био је учасник у устанку, који поднже Стојан Бојаџија. Пошто је устапак пронао, поп Симон бежећи стигне збег у коме је бно и Стојан Даскал, учитељ из Власотинца, па му поменути требник поклони говорећп: „Стојане, ево ти овај требпик, ја ћу погинути, а ти ћеш се онда запопити, па ће ти требати, узми га, служи се, само те молим да ме у проскоми-