Delo

ВА.СПИТАЧЕВЕ ЗАБЕДЕШКЕ 153 Осем тога Светнн отац се зарече, да никоме више неће остати дужан, ко дирне његово дете а Светк заповеди да га о свему нзвештава, чим му ма ко нанесе какву увреду. И, као што се зарекао тако је од тада заиста п радио. Кад је само неко дете рекдо Свети какву погрдну реч н он о томе известио свога оиа, дизао је он читав урнебес, грдио је и то дете и његове родитеље, ишао је њиховој кућп и свађао се с њима. Исто су тако продазилн и старији. који су панеди Свеги какву год неиријатност. Тако је он продужпо и кад је дете пошдо у шкоду. Кад је учитељ казнно Свету за иггогод, отац је његов оддазно иди у шкоду иди кући учитељевој, те је протествовао н грдпо. — Вн сте сви мучитељи, а не учитељи; ви немате нп нојма о томе. кодико то етаје н муке и новаца док се једно дете очува! — то су биде најблажије речи, којима је частио учитеље у таквим прндикама. Оваким начнном васпнтавања Света је постао оно, што је неминовно морао постати — осветољубац. Свакога, ко је с њим ма у чему дошао у опреку, сматрао је као крвног непријатеља. Кад га је ко ма чим увредио, падао је у такву ватру, да је бивао као ван себе. — Неће тп то Светислав заборавити, док жнви живогом; скупо ћеш ти то мени пдатити, само ако да Бог те не умрем! — то су биде обичне његове претње. И те његове нретње рстко су кад остајале неизвршене, а кад се указала прнлика за њино нзвршење, онда се светио без мидосрђа. Н као мдаднћ, п. доцније, као човек, увек је имао он ма коме п ма за шта да се светн. Према некоме је то чинио језиком, ирема неком песницом, а према некоме тужбом општннској и полицијској властн. па и самом суду. Ненавнкнут од мадена да икада тражи кривпце п до себе, он је врдо често тужио друге п за оно за што је он сам био кривац. А неук да умерава звоју јарост нрема другоме врло често је додазио у такве запдете, где су њега други тужидн. На тај начин је ведико имање. које му је бидо остало у наслеђе по очевој смрти, мадо по мадо све је отишдо на парппчне трошкове н на глобу за увреде и насртаје. II кућа му је напосдетку продата, и то опет за парничне трошкове због неке веће крнвице, коју је учинио пз освете. II тако је због своје осветољубпвостп оетао без нгде ичега, па и без крова над гдавом. Огорчен према цедом свету, н презрен од свнх н свакога, завршно је најзад овај осветољубпвац свој теретан живот — у казамату! — Опак човек! Како га Бог овакога створн ? — говоридн су људн чешће за њим, — а нико ннје ни сдутио, где је бида кдица његовом неваљалству. Нн сам његов отац, да је био жив, не би знао казати где је бно почетак злу — и он би мисдио, да га је Бог онакога створио.