Delo

166 Д Е Л 0 њепој велпчини, на први погдед може му се учинити да ће нрнповетка имати у себи нешто орнгинално што ће одвојити ову повећу иричу од. многобројппх радова ове врсте. Али чим се почне читатп ова „приповетка пз сеоскога живота“, чпталац одмах види како се јако нреварио у очекивању. У причи ништа није ни иеобнчно, а то ли пово. Предмет је нреко сваке мере обичан — отмица девојке која не воли тога насртљивога Грујнцу, те га у одбрапи ранк и бежи, па се после болести венчава са својим драганом Милом. Тај је предмет толико сгар, колпко и наша приповетка са села, и о њему смо много и премного читали у свима нашим нриповедачпма. У своју обраду ове старе приче Сретеновић ппје умео унети ништа ново, ппшта своје. Нека се изузме оно цртање неспокојства газда-Тодора Гроздића када гледа свога сина рањена , — сцена која је пзведена с нешто мало пспхолошког посматрања — све осталО’ (али баш све остало) јесте незанимљиво , просто причање ради причања. Одавнознамо ми све те једнолике енизоде пз мачванскога живота! Све нам је то Јапко Веселиновић испричао п боље, и лепше, и оригиналније ! Ово шго ради Сретеновић, то је само препрнчавање и пресликавање ! Њему је рад Јанка Веселиновића узор, коме ои пе налази недостатака. Сретеновић се само труди да његово причање што више подсећа на прпповедачки тон старијега, чувенога приповедача Веселиновића. Да изнесемоноштогод из тога угледања. Зна се да Веселиновнћ воли градити порсцењау свом причању, те и Сретеновић не пропушта нп један знатнијп предмет а да га не пореди од почетка па све до краја, кроз целу прииоветку провлаче се обична поређења, која постају врло досадна. Даље се у Веселиновића често налазе дугачки разговори између мајке и ћерке, иа н Сретеновнћ. одужи те разговоре оним познатпм: ,0, најо ! — Ој, кућо! — Волиш ли тп мене, најо? — Зар још питаш ? — Је л’ много ? — Много,.ћери моја...“ н тако по читаве стране и свуда. — Као што оно Веселиновић написа неколико лепих речн о двојнпцама, тако Сретеновић хоће говорити о гуслару, — само што то код њега испада врло обично. Веселиновнћ исказује иеку истнну у кратким реченнцама, у облику аФоризма, па то ради п Сретеновић, али и онде где томе нема места. Чак Сретеновић помиње ону стару песму: „Ој орачу, млад орачу...“ коју је Веселпновнћ скоро изнео. Слаже се с њом н у иесмама ! Али Сретеновић не пде за Веселиповићем у ономе у чему је јака сграна овога приповедача: он не пази на цртање личности п на развијање догађаја, које у новели може бнти доведено до драматског врхунца, него шири приповетку свим оним шго му дође на памет. Отуда оно неиотребно и слабо описивање четири годпшња времена на селу и она бледа слнка сеоске мобе ; отуда онп разговорп н непотребне епизоде. Срегеновпћ у*е радити још простије. Тако када говорн о љубави својих јунака, он у нрвом лнцу говори п о нечијој љубавн — баш као н у Радетика Мари. Свој говор не ирича озбиљно као Лаза Лазаревић, него п ту узима иокрајински говор својих земљака, почешће се меша међ личности сво.је