Delo

196 Д Е Л 0 од њих «кавгу да направим”, јер мало јој би што ме неколико пута гурну, но ми чак и на ногу стаде; пошто не беше баш т’нацка и лака, то ми дође да се заплачем и да јој се окренем, но, шућур, погледавши Алисину мајку, умирих се. Она ми прошапута: — Ако ме милујеш, ћути ! Има не на овај свет турли турли (свакојаких). Па тад додаде: — Знаш ли што праји с’г Хајрие-ханум ? — Стоји. — Е, видиш дек не знаш ! С’лте не стоји — Алаха моли; а какд га с’г моли, неје га до с’г овакој молија никад : зира што год поиска од нега, Алаха, дор вој ђувеги на дувак клана — све ће да вој даде. Он, валла’! билла’ ! талла’ ! За све времо клањања гореле су пред младенцима оне две свеће с црвеним концима, што беху о венчању Хајрији на палцевима. После клањања послужише се узајамно руменим шербетом. Кад пођосмо из одаје рече ми Алисина мајка: — Нака на њума бидне у овуј кућу како на мене што је, па берићет-верс’н! — А, а ! оће, узе једна тихо и као за се. По в’здан седи, работи и дузленисује песме на Истамболију. Сам ги дузленисује, сам поје — с’в комшил’к знаје си овој... Јуче, пре подне, пошто је био млади бег у хамаму, отишао је пуници те је пољубио у руку и предао јој даре за све редом. Пуница му добила ка’аве-ренги атлас за шалваре, свастика и стрине плаву свилу за чанте, старији стриц чоху за хаљине, млађи јелек и Фес, Цариграђанка, Хајријине другарице — оне што су га даривале — и посестрима ружичасте прланте , а Фатпме-калФа, кадуна што је учила Хајрију ђерђефу, басму за шалваре. Кјд пунице је ручао; јела је, веле, било много, и то: слатко па слано, слатко па слано, итд. —