Delo

ПИСМА ИЗ НИША 107 Два дана ћу се, севђули, одмарати а после Овде би рекла која кадуна: «Ама не ли си дојдомо до овде, заш’ се бригнеш, џан’м ?* 21. маја 18** у Нишу. Твоја Ј. ПИСМО XV II Сертме (походе) Севђули н зчаз м, Вак'т дође да свадбу завршим. Данас бих тп могла писати много, јер, шућур, одморила сам се; могла бих, али немам шта; малко само да номенем свршетак свадбе, сертме, па то ти је све. Емма, јаврум, нећу ти помињати оно сертме којим се риба лови, но — походе. Зашто се овај дан зове овако не умеју ми каде објаснити никако «Е, видиш, веле, овој дан безбели се вика овакбј затб, што си 1е невестино мајка справија меџлис (скуп), иа од њума, сви џумле, ће си идемо при негово к’ерку, невесту. Сертме си је, белки, куи, збирање... кој знаје.” Како му драго, кузум, тек јуче беше петнаести и, као што рекох, последњи дан свадбени. И Хајријини стричеви позвати су на сертме. Поведоше све своје пријатење, одоше селамлуку Бећир-бегову; дочекани су лепо, пријатељски. Бећир-бег је одвео Хајрији њене стричеве и рођаке, од којих се не крије , да им пољуби руку. Остали су код ње мало, даривали су је па изишли. Поседали су у селамлуку сви за софре. Ручали су, проегленисали крај песме Шабине и Ахметове и пошли: пријатељи су их испратили чак до улице. И Мејрем-ханума је позвата на сертме. Поведе све своје, дође Бећир-бегову харему радије но икад, јер у његов харем броји се сада и мило сонче (мезимче) њено. Не виде је четири дана, па се зажелело мајчино срце: грли је, пољуби је у лице и чисто чело и промуца: — Џан’м, џигер’м, како си ми ?