Delo

200 Д Е Л 0

Таман Ата узе погледати Солунку и Зехру, тек што се Севџа накашља и удеси са сестром једну севдалијску, којој је припев: „Џамадан срмали, срмали ! Ђозлери сурмели, сурмели,” улете у одају млађа Бећир-бегова кћи, зборећи: — Сус, Ато ! Аман, Севџо ! — иште мусаФир (ето госта) ! Циганке умукоше, спустише дахира на колена. — Изиђите, боље да нисте у одаји, рече им Бећир-беговица и похита пред тога госта. — Шта је ово ? питах јузоашиницу. (Ја сам увек поред ње, јер спрски гвори брзо, као из ћитаба.) — Не знам. Некој иде. У одају ступи тај мусаФир с једном сиротом , старом кадуном. Не питах Мирсаде-хануму. јузбашиницу колико јој је година, али мнслим да је у тридесет четвргој или петој. Појава јој је отмена, госпоствена; горда је, а Бога ми, и лепа. На ногама је дочекаше све, осем Шехназе-хануме и Али-беговице; погледавши у њу дотакоше се пода и темена, као по команди; направише јој место горе. А-а-а, с’г знајем што је. Овој си је мајка на ХајрединХасан-бега. Удовица је већ девет године... он је како ваше калуђерице: моли се на Алаха дан и ноћ, и постн, млого пости. Зира к’д негово муж теше да умре, закле му се да неће да се одаде хич никад; да ће да бега од свирку. певајне и веселбу, како жални што прају, до мезар. Илахи (божанске песме) може да слуша и, ако иска, да поје, а друге јо-ок ! да Бог сечува ! — Наше су калуђерице по манастирима. — Ј-о-ок, манастир! Седи си он дом, моли се на Алаха и чува си децу. Какб би било да ги јабанџи чува при живу мајку ? Добра су гу деца, мани се. Има си две, деликални и па девојче. ете оној Севдије. — А, сад знам. Ово је Хајријина несуђена свекрва. — Јес. Бак, бак (гледај, гледај), како Хајријово образ мени ренг (боју)!... За кога се моли на Алаха бездушна, к’д душу нема! — Чудо је дошда ? — За хатар на беговицу. Чуја сам кји Бећир-бегово хан’ма сам је ишо та га зваја.