Delo

Ннт’ на белом подваљку младеж сам: Само на свету једна сам.) узвикнуше Зехра и Солунка и припљескаше длановима. И к’з-алки и оне што беху у јенђел’к — згледаше се. — Ето, и ово су удовице, Мирсаде-ханум. — Па и ја сам, ем од к’д, и-ха-а ! Остави ти овеј, махсус Зехру — оно је шејтан... Солунка је богата, азг’н (бесна), деце нема .. . И ову посму не довршише свирачице; и сад уђе Бећирбегова кћи зборећи: Немојте иевати! Изиђите! — Шта ће сад бити? питах Мирсаде-хануму. — Безбели па некој иде... а, ете: Дервиш-беговица. — Па? К’ерка му умреја... Гледај, младиња побеже. Ћ,е да бега, требе да бега, зира како би било на негово срце к’д би ги вмдеја, па јоште овакој дузленисане искитене, Алла’! Алла’!... У нас је такој, к’д умре младо, при негово мајку ће му иду другарице. ама неће да се обучу ни па закиту. И на бајрам су све овеј, што побегоше, ишле при њума да га пољубе у руку, ама се ниједна неје обукла у нову рубу, ни једна се неје закитиЈа. Како му к’ерка умре, неје се у комшилж ач’к ни засвирало ни па заиојало; ако се свира ’ел ти поје — све јаваш (полако), у крај, да она не чује, да се још но више не ражали, да му се још по више не разболи болно му срце. Срце му ]е салте рана. А, рана! На овуј рану најде се мехлем да му болење малко умири, ама да га излечи — јок хич никад. — Кад је овако, што је дошла на свадбу? — Е, ће да дојде: зваја га сам Бећир-бег и па ханума му — род су. Немаш децу па, безбели, не зн&ш како мајка воли, кол’ко мајка жали. К’д жеиа илаче, она сам’ себе плаче; к д мајка плаче, баш за чедо плаче. Жена плаче за свој рахатл’к и слободију; мајка плаче за синово му ел’ ти к’еркино младос’ и убавињу... Какб ми умреја муж има дванаес’ године, како к’ерка, девојка од петнаес’ године, тамам дваес’. К’д поменем с’г мужа, не могу да плачем; чим поменем к’ерку, бирден се заплачем...