Delo

234 Д Е Л. 0 хладан као стена. Навала мисли беше обузела јадну главу његову. — Ох, Господе! — шапутао је. — Само ме сад спаси! Никад, никад више не ћу ни помислити а камо ли урадити овако штогод!... На један пут му паде на памет завет: ја могу све... Као да га неко уми па скиде сав страх с њега, као што хладна вода скида маглу с очију. — Па шта!... помисли, — Од куд Ке ме ухватити! Ни они у кући, чија је књига, не знају за њу а то ли ће знати ови. Овде ни један не зна грчки. Па на послетку нека и зна ја сам Селима изменно; заменио сам имена... удесио сам ја да се то не позна!... Дође време. У дворницу уфе н неколико професора које радозналост и одушевљење њихова колеге, професора „Нрозе и појезије“ ту доведе. Нешто блефи него обично, ама поносит и озбиљан попе се Сретен на катедру. Онда поче читатиЗавладала је мртва тишина. Он читаше гласно. Нестаде оне дрхтавице што га у почетку беше обузела; глас му је мало по мало добпвао сталности; све одрешитије и ватреније чпташе он оне дијалоге н монологе... и тако сврши први чин Професор „Појезије и прозе“ узвикну одушевљено: — Днвно!... Генијално!... А дворница се захори истим узвиком. То окуражи Сретена са свпм Хвала Богу нико не зна да је на свету постојала она купусара! И он поче е таким одушевљењем чнтати други и остале чинове као да су заиста његови. Овда онда прекидалн би га бурним поздравима, на што би он ућутао, преклонпо главу са свим озбиљно на све стране па наставио. Сврши се. Професор „Појезије и прозе“ с колегама честита му. Збиља, одушевило их. — То је генијално! — узвикивао је професор — То већ више није фачки рад, то је рад за штампу. И ја бих предло« жио друговнма Сретеновим да позову на претплату па да се књига печата. Ја сам иренумерант за десет књига па по што буду!