Delo

Д Е ,1 0 236

Собарица уђе. — Кројач је дошао, господине — рече. — Нека уђе. Кројач уђе. — Молим вас, госпођице, — рече он собарици — ето на столу кључића, откључајте мој коФер и извадите црно одело. Собарица послуша — Мајсторе, узмите то одело, ишчистите. ако има каква прљотина на шему, и попеглајте. Може ли то бити за један сахат? — Може, господине. — Добро, онда идите и донесите ми кроз један сахат али немојте да чекам! — рече некако заповеднички, господски. Кројач метну одело преко руке и изиде са собарицом. Он се опет маши бележнице и стаде превртати листове. Одмах, на другом листу стојаше онако нсто лепнм словима написано: Знам и оно што нв знам! Испод тога стојаше опет ситнијим словима: „Не дај нпком да ти у душу завири, нарочито не дај да те ко ухвати да нешто не знаш ! Помози се осмејком, погледом, презирањем, багателпсањем, чим знаш!...“ И тај га је завет много пута спасао. Није лако све знатн; п не може један човек све знати; али он се није могао е тим помирити. И као што је са даром, тако је чинио и са науком, еХексикон је говорио о свачему — он је учио Лексикон. () свакој стварн знао је онолико колико је Лексикон давао; што није знао багателисао је, спасавао се вицевима доста пута и несланим. То му нису узнмали за незнање него као нарав његову. Али његова дрскост није само ту застајала. Он се сети два случаја из живота где је његова дрскост била луда, алп он је морао остатп доследан и остао је, он је морао знатп оно што не зна па макар га главе стало. Било је то још у Лицеју. Један од другова брнјао се, али како није имао нозаца да плаћа редовно брпјање, то је сам набавно бријачицу. Једне недеље сео да се брије, али како махну руком — посече се. Даље није смео дарнути, а мецу