Delo

ПРВИ КОРАДИ 505 -- Ја је нећу нн за што ннмолнтн! — мало љутнто промуца Стрепетов. — Залуду. Кога мислнте Ви да заднвите својим донкпхотством ! 0, послушајте, Павле Сергијевику, мудар савет: користите се овом рођаком и постарајте се да положите нспит пред њом . — Зар ће ме она узимати на испит ? — Она воли да исповеда младиће... Особито тако младе и свеже као што сте Ви. Овде је, видите, мало таквнх! — осмехну се Чирков. — И тако, ћоппе сћапсе! до сутра! II ЈБегово превасходство, међу тим, седе за сто и паписа концепат молбе за пенснју. Тада је запечати у коверат с малим писамцем вице-директору, у ком јављаше да данас неће бити у надлештву, и заједно с актима посла по канцеларпј ском куриру којц беше дошао. Затим Чирков стаде премишљатн о што бржој распродаји коња, екипажа и свега намештаја. Продаће све сем бибпблнотеке и збирака, а ове ће све наредити да му се пошљу у Париз, чнм се он тамо намести. Седам осам тисућа добпће се, јамачно, од продаје. Осећање жалости старога момка епикурејца нехотице обузе Чиркова при помисли о том, да ће се морати растати и с овом спретном свикнутом кућевном уредбом и с овим особитим комфортом чиновника, ученога дилетанта н музичара, — једном речју, с целим начином живота, на који се он тако навикао за последњих десет година. „Али какав је био сам тај жпвот?“ — наметало му се питање. Чирков устаде и поче ходати по кабинету, размишљајући о расправп овога питања. гЈе ли бар био срећан?“ Горак осмех замрачи лице Чирковљево. Мисли му се нехотице упутише успоменама. Цео прошасти живот пролажаше пред њим, и само се мали број година младости показиваше као светла пега на основи од слике која се сада оцртаваше у његовој памети.