Delo

508 Д Е Л 0_

грехе прошлости и који је у исто време готов одмах да их понови, ако му даду добру плату, и чак презрива равнодушност према „драгој отаџбини44... Јест, он ће оставити ову „примитивну земљу44 без пкаквог сажаљеша. Кога и шта има да жали? „Никога и баш ништа!44 Са сестром и братом јединим родом, он је одавно у хладним одношајима. Пријатеља нема. Неће ваљда жалити за партнерима клупским или за својим потчињеним друговима у служби — за свом овом ропском чиновничком братијом, која му се показивала усрдна и радила с привидним одушевљењем своје ниске послове, за овом братијом, која је, ве ћим делом, пуна прохтева и интрига, и коју је он помало презирао и у исто време лепо награђивао, због чега је и био „омиљен старешина.44 Они ће, разуме се, приредити опроштајну вечеру свом „омиљеном старешини.44 „Вечити вицедиректор,44 затупео од дугогодишње службе, „изговориће дирљиву беседу!44... помисли Чирков и одвратно се намршти. Јест, никога му није жао!... Баш никога у том истом Петрограду, у ком Нирков живи већ двадесет година!... Сем, може бити само оног пијанице, грешнога Наланина... Збиља њега би требало обићи... шта ли је с њим? — сену кроз главу Чиркову и срце му заигра пријатељским осећањем према старом, некада блиском, другу. Чирков седе у наслоњачу, и наново га обузеше успомене и мисли Дође му тешко од ове душевне празнине и самоће, које му се сада приказиваху у свој својој неутешности. И, уз пркос његову уму и свој његовој скептичкој Философији, нешто му изнутра говораше да је цео живот његов био беспредметан п ружан, п сва његова попуштања дубоко неморална и бесплодна. И лице му долажаше све мрачније. (Наставиђе се)